Критичар без ограничења

Осамнаестог јануара навршило се 74 године од рођења Чедомира Мирковића, познатог српског књижевног критичара, есејисте и писца, и тим поводом је трећи пут додељена књижевна награда за „изузетни допринос савременој књижевној критици”, коју је у његову част 2015. установило Удружење књижевника Србије. После Милоша Петровића и Србе Игњатовића, ову награду је за 2017 добила др Даница Андрејевић, професор српске књижевности на Филозофском факултету у Косовској Митровици, ауторка више запажених књига о српским и косовским писцима. Удружење и супруга Зорка Мирковић достојанствено чувају успомену на Чедомира (преминулог 2005) који је један од најбољих тумача књижевности на овим просторима крајем 20. века.

Упознали смо се далеке 1976. када је „Нинову” награду добио Александар Тишма за роман „Употреба човека”. Мирковић, тада члан жирија, о том роману је говорио у мојој емисији на ТВ Нови Сад, а затим до 2000. године није било значајнијег дела о коме он није давао свој суд у мојим емисијама „Кључ ведрине”, „Видеопис” и „Бестселер”.

О Тишми, кога је уз Живојина Павловића, Милорада Павића, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и друге, највише ценио, Мирковић је написао: „У ’Употреби човека’ необичне и трагичне судбине главних протагониста, жене и мушкарца, препилићу се са историјским збивањима, а етичке преокупације и индиректне опомене, о опасностима да се притајено зло и егзекутори поново помаме, уграђене су у основне фабулативне слојеве.” Кад је Тишма објавио нови роман „Капо”, Мирковић је о њему надахнуто говорио у рубрици „Књижевни излог”: „Окосницу романа чини прича о Вилку Ламијану, који осећа потребу да нађе јединог сведока својих логорских недела извршених у улози капоа, а писац заокружује своју глобалну метафору враћања уназад, употребљену и у раном роману ’За црном девојком’ којом јунаци покушавају да рационализују свој живот и његове домашаје. Јунак романа у себи носи двојство: јеврејско порекло и прекрштеност у католичанство, улогу затвореника и мучитеља кад постане капо и напоредност нагона живота и смрти...

Да емисије о овим писцима буду квалитетне помогао ми је Мирковић својим излагањем о Бошку Петровићу и Лази Костићу, због којих је дошао у Нови. Сад и Сремске Карловце. Са Мирковићем сам се дружио на промоцијама књига, доделама награда и породично, а он ми је био драгоцени оријентир у одбиру писаца и књига које сам представљао. Долазио сам у његову канцеларију у ТВ Београд, где је дуги низ година био изузетан уредник Културно-образовног програма, са најбољим дечјим зимским програмом у историји ове телевизије, и снимао прилоге са њим у сали за пројекције телевизије. А кад му је ново руководство РТС-а забранило приступ у телевизију, снимали смо у издавачкој кући „Просвета”, у којој је Мирковић постао директор, после једногодишње паузе без запослења. Памтим наш заједнички доживљај марта 1991. Мирковић је тада био један од оснивача Социјалдемократске странке. Сусрели смо се на договореном месту 10. марта ујутру, испред „Политике”, и били забезекнути количином стакла на улицама Београда, после сукоба демонстраната и полиције претходног дана. Мене је то одвратило од политике, а Чедомир је наставио са политичким радом, „утопивши” своју странку у Нову демократију и „догурао” до места савезног министра за културну и научну сарадњу са иностранством.

Повод за наш сусрет 1991. била је Награда „Милан Богдановић” за критику, коју од 1968. додељује Културно-просветна заједница Србије. Награду је добио за приказ песничке књиге Слободана Павићевића „Отворен прелом”, објављен у „Политици” 6. октобра 1990.

Поред ове, Мирковић је раније добио и награду „Исидора Секулић” за критику и есејистику, „Лаза Костић” за есејистику и награду приштинског „Јединства” и „Дерете” за књигу године.

Остали су упамћени и његови редовни прикази књига које је објављивао у „Политици”, „Нину” и другим новинама и часописима. О новинској критици Чедомир је тада рекао: „Новинска критика је књижевна и интелектуална дисциплина која вреднује књижевна дела поштујући обавезу што шире комуникативности. У добрим примерима, оно ’новинско’ и оно ’критичко’ на срећан начин су избалансирани. Новинска је само по томе што се дневно, брзо и непосредно оглашава, а може да понуди и оцене од трајне вредности. Предвиђам да ће новинска и критика у масовним средствима комуникације постати значајнија и утицајнија.”

Нисам одолео да га не упитам какав је однос књижевне критике и актуелне политике и да ли критичар сме да одговори прво на потребе сопствене националне књижевности, па тек онда на универзалне. Одговорио је мирно: „У протеклим деценијама искушења за критику су била у изазовима да се приклони политици и да привидно повећа свој ауторитет. Том изазову су придонеле и приче о кризи критике и све мањем угледу критичара. Разумљиво је што репресивна власт зазире чак и од књижевне критике и што жели да је контролише. Што се мене тиче, чувао сам се уношења актуелне политике у критику и клонио се да ауторитативност претпоставим аргументима. А колико сам у томе успео, на другима је да процене.

По мени, критичару се верује само ако не пристане ни на жанровска, ни на генерацијска, ни на тематска, ни на национална ограничења. Свако ограничење је у старту у супротности са критичарском непристрасношћу. Мислим да су критичари и писци код нас најсигурнији сеизмограф онога што се тренутно збива и оног што тек долази.”

На питање, шта ради у доколици, кад пише свој суботњи дневник, и да ли то чини „без илузија”, Мирковић се насмешио и рекао: „Духовито сте се поиграли насловима мојих књига. Дубоко верујем да је свако интелектуално стварање простор најопојније духовне слободе. У ’доколици’ читам, још више сањам и припремам две-три нове књиге.”

Те нове Мирковићеве књиге сам са задовољством читао, посебно „Погорелце” и „Рибљу кост”, и записе о песницима „У ђаволовом видокругу” и текстове у књизи „Одреднице”. Његови дневнички записи 1994–1999. „Надомак ћутања” специфичан су аутобиографски роман и друштвена хроника. У њима се огледа меланхолични, мање познати стваралац, који је и прозни писац и песник и филозоф, који промишља о својој и нашој судбини и у њима налази инспирацију и за тугу, и за срећу и за смех, а каткада и за очај. У једном од записа у дневнику навео је да је у животу касно стигао на одредиште, у велики свет, тада и данас оличен у Београду, јер је оне године када је дошао на студије књижевности у Бели град, укинута пруга уског колосека Београд–Сарајево, којом је из родног села Неваде поред Горњег Милановца стигао и заслужио поштовање и славу која га понекад није мазила. Али, оставио је дело којим ће дуго трајати.