Филм­ска Евро­па палих анђе­ла

Као про­ду­цент Ва­си­лис Ма­зо­ме­нос зна ка­ко се од оног ма­ло мо­же на­пра­ви­ти мно­го на фил­му, ко­ји је ве­о­ма ску­па умет­ност. У том сми­слу срп­ским про­ду­цен­ти­ма би мо­гао да одр­жи ко­ри­сну лек­ци­ју. Мо­жда баш јед­ну од оних ко­је не­се­бич­но де­ли и сту­ден­ти­ма у сво­јој ма­лој и ве­о­ма успе­шној филм­ској шко­ли ко­ја сва­ке го­ди­не из­не­дри око 25 крат­ких фил­мо­ва. Ма­зо­ме­нос је сав по­све­ћен филм­ској умет­но­сти...

***

У про­гра­му „Фест 46” ве­че­рас у Са­ва цен­тру, од­мах по­сле це­ре­мо­ни­је до­де­ле на­гра­да за фил­мо­ве у се­лек­ци­ји „Срп­ски филм”, пу­бли­ка ће би­ти у при­ли­ци да ви­ди „Фан­том­ску нит” По­ла То­ма­са Ан­дер­со­на (од 19 са­ти) и из­вр­стан чи­ле­ан­ски филм „Фан­та­стич­на же­на” Се­ба­сти­ја­на Ле­ли­ја („Гло­ри­ја”) ко­ји је на про­шло­го­ди­шњем, 67. Бер­ли­на­лу осво­јио „Сре­бр­ног ме­две­да” за нај­бо­љи сце­на­рио.

Ле­ли­јо­ва „Фан­та­стич­на же­на” осва­ја ср­ца и гле­да­ла­ца и кри­ти­ке као не­у­о­би­ча­је­на љу­бав­но-жи­вот­но-тра­ги­чар­ска при­ча из­ме­ђу тран­срод­не осо­бе Ма­ри­не и сре­до­веч­ног му­шкар­ца ко­ји ће на­пра­сно умре­ти од ане­у­ри­зме. Ње­го­ва из­не­над­на смрт по­кре­ну­ће ла­ви­ну по­ро­дич­них оп­ту­жби на ра­чун Ма­ри­не и ње­ног по­ла, отва­ра се Пан­до­ри­на ку­ти­ја пред­ра­су­да, за­блу­да и мр­жње с ко­јом ће ова не­жна и бол­ним гу­бит­ком скр­ха­на же­на за­ро­бље­на у му­шком те­лу, мо­ра­ти да се но­си. У „Фан­та­стич­ној же­ни“ сва па­жња је усме­ре­на на глу­ми­цу Да­ни­је­лу Ве­гу ко­ја су­пер­и­ор­но пор­тре­ти­ше лик Ма­ри­не не оста­вља­ју­ћи ни­ког рав­но­ду­шним...

***

Гост 46. Фе­ста је и ма­ђар­ски ре­ди­тељ Кор­нел Мун­дру­цо са фил­мом „Ју­пи­те­ров ме­сец“, са ко­јим се ко­нач­но до­мо­гао и глав­ног так­ми­чар­ског про­гра­ма про­шло­го­ди­шњег Кан­ског фе­сти­ва­ла („Бе­ли бог“ је био је­дан од по­бед­нич­ких фил­мо­ва „Из­ве­сног по­гле­да”). Реч је о те­мат­ски сна­жном и ви­зу­ел­но ма­гич­ном але­го­риј­ском фил­му о си­риј­ским из­бе­гли­ца­ма у Ма­ђар­ској. Или, још тач­ни­је, о из­бе­глич­кој кри­зи и кри­зи хри­шћан­ске Евро­пе, кон­ти­нен­та ко­ји но­си име јед­ног од Ју­пи­те­ро­вих са­те­ли­та што га је Га­ли­лео Га­ли­леј от­крио 1610. го­ди­не. 

Глав­ни ју­нак фил­ма је мла­ди Си­ри­јац – хри­шћа­нин ко­ји се зо­ве Ари­јан, баш као ари­је­вац по­то­мак Но­и­ног си­на. Он је упу­цан то­ком иле­гал­ног пре­ла­ска гра­ни­це из­ме­ђу Ср­би­је и Ма­ђар­ске (фа­сци­нант­не и по­тре­сне увод­не сце­не) и од шо­ка од смрт­них по­вре­да от­кри­ва да има моћ ле­ви­та­ци­је. То ће под­ми­тљи­вог док­то­ра Штер­на из из­бе­глич­ког кам­па, ина­че не­вер­ни­ка, на­гна­ти на по­ми­сао да је реч о пра­вом ан­ђе­лу ко­јег ни­ка­да ни­ко до са­да ви­део ни­је.   

Мун­дру­цо се по­и­гра­ва отво­ре­ном те­мом, раз­ма­тра­ју­ћи је у кон­тек­сту исто­ри­је уко­ре­ње­не у Евро­пи кри­зе, по­себ­но у Ма­ђар­ској и ње­ног зва­нич­ног ста­ва пре­ма из­бе­гли­ца­ма са Бли­ског ис­то­ка. И жан­ров­ски се по­и­гра­ва, во­де­ћи филм и у пре­де­ле фан­та­сти­ке, али и жан­ра кла­сич­ног три­ле­ра и по­ли­циј­ских по­те­ра, стал­но про­во­ци­ра­ју­ћи пер­спек­ти­ву гле­да­ла­ца и отва­ра­ју­ћи пи­та­ња ве­ре, чу­да и од­но­са пре­ма стран­ци­ма. Пре­ма чо­ве­ку у не­во­љи пред ко­јим је хри­шћан­ска Евро­па по­ка­за­ла и сво­је не­мо­рал­но ли­це...

Кор­не­лу Мун­дру­цу у Бе­о­гра­ду је уру­че­на Пла­ке­та Ју­го­сло­вен­ске ки­но­те­ке за до­при­нос европ­ској ки­не­ма­то­гра­фи­ји, а ово при­зна­ње му је уру­чио управ­ник Му­зе­ја ки­но­те­ке Мар­јан Ву­јо­вић...¶