Танго ита­лија­но, са ими­грантима

Сма­тра­ло се да је то ње­гов по­ли­тич­ки крај. По­др­шка Фор­ци пре­по­ло­вље­на је по­сле из­бор­ног по­ра­за 2011. Не­ка­да не­до­дир­љи­ви ма­е­стро ко­му­ни­ка­ци­ја пао је на осмо ме­сто ли­сте нај­у­ва­же­ни­јих ли­де­ра зе­мље, али по­ли­ти­чар са осе­ћа­јем гран­ди­о­зно­сти, та­лен­том да се аро­гант­но об­ру­ши на про­тив­ни­ке и да раз­ру­ши сва­ки про­то­кол, по­твр­ђу­је да га ам­би­ци­ја вла­сти не на­пу­шта ни у по­зним го­ди­на­ма, па се но­но, де­да, на­да уло­зи ве­ли­ког ме­ше­та­ра из сен­ке.

Ита­ли­ја­ни су не­за­до­вољ­ни учин­ком вла­да­ју­ће ко­а­ли­ци­је ле­вог цен­тра и скре­ћу уде­сно. Ан­ти­е­ста­бли­шмент­ски По­крет пет зве­зда мо­гао би да по­је­ди­нач­но осво­ји нај­ви­ше, 28 од­сто гла­со­ва. Ли­дер по­кре­та Лу­и­ђи ди Ма­јо украо је по­ла ве­ка ста­ри­јем Бер­лу­ско­ни­ју по­пу­ли­зам. По­том је мо­дер­ни­зо­вао так­ти­ку и пред из­бо­ре кре­нуо да ути­ша­ва кри­ти­ча­ре ко­ји го­во­ре о члан­ству не­ква­ли­фи­ко­ва­ном да упра­вља зе­мљом и о не­по­ште­њу ко­је их не раз­ли­ку­је од дру­гих.

Пре­ми­јер Па­о­ло Ђен­ти­ло­ни је­сте нај­по­пу­лар­ни­ји по­ли­ти­чар Ита­ли­је, али је вла­да­ју­ћа ко­а­ли­ци­ја ле­вог цен­тра оку­пље­на око Де­мо­крат­ске стран­ке ко­ју пред­во­ди бив­ши пре­ми­јер Ма­тео Рен­ци на си­ла­зној пу­та­њи јер им се за­ме­ра што спо­ри еко­ном­ски опо­ра­вак ни­је сти­гао до гра­ђа­на. Де­мо­кра­те се кре­ћу око ко­те 23 од­сто гла­со­ва.

Кам­па­ња се умно­го­ме фо­ку­си­ра­ла на ане­мич­ну при­вре­ду при­ти­сну­ту огром­ним јав­ним ду­гом и ра­стом ни­жим од оног 2008. Не­за­по­сле­ност од бли­зу 11 про­це­на­та је из­над про­се­ка ЕУ. Ме­ђу мла­ди­ма на ју­гу, где Де­мо­крат­ска стран­ка очај­нич­ки по­ку­ша­ва да се спа­се, до­сти­же чак 46,6 од­сто. Се­лек­ци­ја ви­ше по­чи­ва на то­ме ко­га зна­те, не­го шта зна­те. У по­след­њој де­це­ни­ји је број Ита­ли­ја­на ко­ји­ма пре­ти си­ро­ма­штво по­рас­тао за три ми­ли­о­на, што је нај­ве­ће по­ве­ћа­ње у ЕУ. Око 124.000 Ита­ли­ја­на од 18 до 34 го­ди­не на­пу­сти­ло је бел па­е­се (ле­пу зе­мљу) 2016.

По­ли­ти­ча­ри иде­а­ли­зу­ју или оп­ту­жу­ју ЕУ за про­бле­ме, али ко год да по­бе­ди схва­ти­ће да не мо­же да упра­вља без Европ­ске цен­трал­не бан­ке ко­ја ће об­ли­ко­ва­ти ита­ли­јан­ску еко­ном­ску по­ли­ти­ку, као у Грч­кој. Од про­ме­на ни­шта.

Бер­лу­ско­ни обе­ћа­ва да ће сма­њи­ти по­ре­зе и удво­стру­чи­ти ми­ни­мал­ну пен­зи­ју од 500 евра. По­крет пет зве­зда го­во­ри о је­дин­стве­ној пла­ти до 780 евра за си­ро­ма­шне и ми­ли­он елек­трич­них во­зи­ла на ули­ца­ма. Де­мо­крат­ска стран­ка обе­ћа­ва ми­ни­мал­ну пен­зи­ју од 750 евра, ме­сеч­ни до­да­так од 400 евра сва­ком де­те­ту на пе­ри­од од три го­ди­не и сти­му­лан­се мла­ди­ма ко­ји на­пу­сте ро­ди­тељ­ску ку­ћу пре 30. го­ди­не. 

Дру­ге стран­ке ну­де (не­по­сто­је­ће) ми­ли­јар­де евра ула­га­ња у по­тро­шњу ка­ко би се озбиљ­ни­је по­кре­ну­ла при­вре­да. „Су­ре­ал­на кам­па­ња, кар­не­вал ла­жи”, ка­же Ро­бер­то д’Али­мон­те, про­фе­сор са рим­ског уни­вер­зи­те­та Лу­ис. 

Ри­ва­ли­ма са де­сни­це на­ру­ку иде и дру­га те­ма по зна­ча­ју: ими­гра­ци­ја. Ви­ше од 600.000 иле­гал­них ими­гра­на­та усе­ли­ло се у про­те­кле че­ти­ри го­ди­не уно­се­ћи ме­ђу гра­ђа­не сна­жан осе­ћај не­из­ве­сно­сти од „ет­нич­ке ин­ва­зи­је”. 

Не­ма­те по­сао? Ими­гран­ти. Пла­ћа­те ви­со­ке по­ре­зе? Од­ла­зи на со­ци­јал­ну по­моћ ими­гран­ти­ма. Кри­ми­нал? Ими­гран­ти.

Пи­та­ње ими­гра­ци­је са африч­ких оба­ла по­ста­вље­но је у сам врх кам­па­ње ка­ко би се при­до­би­ли гла­со­ви чак тре­ћи­не нео­пре­де­ље­них. „Ми­гран­ти су со­ци­јал­на бом­ба”, сма­тра Бер­лу­ско­ни обе­ћа­ва­ју­ћи да ће де­пор­то­ва­ти сто­ти­не хи­ља­да иле­га­ла­ца. „Му­ка ми је да гле­дам ка­ко ми­гран­ти спа­ва­ју по хо­те­ли­ма а Ита­ли­ја­ни у ко­ли­ма”, ка­же енер­гич­ни и ам­би­ци­о­зни ли­дер Ли­ге Ма­тео Сал­ви­ни ко­ји је из име­на стран­ке ели­ми­ни­сао „се­вер” као ге­о­граф­ску од­ред­ни­цу кам­па­ње про­тив ју­га у вре­ме­ни­ма осни­ва­ча Ли­ге Ум­бер­та Бо­си­ја. 

Ими­гран­ти су иде­а­лан не­при­ја­тељ па се Ли­га са­да тру­ди да при­ву­че би­ра­че из цен­трал­не и ју­жне Ита­ли­је ко­ји де­ле ан­ти­и­ми­грант­ско рас­по­ло­же­ње. По­др­шка ко­ју су обез­бе­ди­ли кре­ће се око 14 од­сто гла­со­ва. Кла­сич­на де­сни­ца се екс­тре­ми­зу­је, док екс­трем­на до­би­ја при­ли­ку да уђе у пар­ла­мент. Фор­ца Ну­о­ва, Но­ва сна­га, или нео­фа­ши­стич­ка гру­па Ка­за Па­унд по­ста­ле су нај­о­па­сни­је фор­ма­ци­је ан­ти­и­ми­гра­ци­о­них ка­то­лич­ких фун­да­мен­та­ли­ста ко­ји хва­ле вре­ме Бе­ни­та Му­со­ли­ни­ја. „Ита­ли­ја пр­во”, на­ци­о­нал­но цен­три­стич­ки и ан­ти­и­ми­гра­ци­о­ни сло­ган ин­спи­ри­сан До­нал­дом Трам­пом, ухва­тио је ја­ке ко­ре­не. Но­стал­ги­ја за зе­мљом ка­кве ви­ше не­ма. У та­квом ам­би­јен­ту Рен­ци­је­ва Де­мо­крат­ска стран­ка оста­је уса­мље­ни про­тив­ник на­ци­о­на­ли­зма, евро­скеп­ти­ци­зма, по­пу­ли­зма и ан­ти­и­ми­гра­ци­о­не ре­то­ри­ке, али ко­ли­ко је то до­вољ­но?

„Го­то­во сва­ки дру­ги Ита­ли­јан је упла­шен”, ка­же Ил­во Ди­ја­ман­ти, про­фе­сор по­ли­тич­ких на­у­ка са уни­вер­зи­те­та у Ур­би­ну. Из­не­на­ђе­ња су мо­гу­ћа, а пред­из­бор­на ма­те­ма­ти­ка са ви­со­ким сте­пе­ном си­гур­но­сти ука­зу­је на по­сти­збор­не ком­пли­ка­ци­је. Пар­тиј­ски ли­де­ри од­ба­ци­ли су мо­гућ­ност ства­ра­ња ве­ли­ке ко­а­ли­ци­је, по­пут Не­мач­ке. Кам­па­ња је би­ла при­ли­ка да се обла­те ри­ва­ли, али ка­да се отво­ри по­сти­збор­ни ба­зар, ка­да кре­ну двој­не и трој­не ком­би­на­ци­је, би­ће то она „ста­ра Ита­ли­ја”. 

Пред­сед­ни­ку ре­пу­бли­ке Сер­ђу Ма­та­ре­ли оста­је да ман­дат за фор­ми­ра­ње 65. вла­де у не­што ви­ше од се­дам по­сле­рат­них де­це­ни­ја по­ве­ри или ко­а­ли­ци­ји ко­ја би има­ла ши­ро­ку по­др­шку у пар­ла­мен­ту, или не­ком тех­но­кра­ти или пак да рас­пи­ше но­ве из­бо­ре – што је нај­ма­ње ве­ро­ват­но.