Tango ita­lija­no, sa imi­grantima

Sma­tra­lo se da je to nje­gov po­li­tič­ki kraj. Po­dr­ška For­ci pre­po­lo­vlje­na je po­sle iz­bor­nog po­ra­za 2011. Ne­ka­da ne­do­dir­lji­vi ma­e­stro ko­mu­ni­ka­ci­ja pao je na osmo me­sto li­ste naj­u­va­že­ni­jih li­de­ra ze­mlje, ali po­li­ti­čar sa ose­ća­jem gran­di­o­zno­sti, ta­len­tom da se aro­gant­no ob­ru­ši na pro­tiv­ni­ke i da raz­ru­ši sva­ki pro­to­kol, po­tvr­đu­je da ga am­bi­ci­ja vla­sti ne na­pu­šta ni u po­znim go­di­na­ma, pa se no­no, de­da, na­da ulo­zi ve­li­kog me­še­ta­ra iz sen­ke.

Ita­li­ja­ni su ne­za­do­volj­ni učin­kom vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je le­vog cen­tra i skre­ću ude­sno. An­ti­e­sta­bli­šment­ski Po­kret pet zve­zda mo­gao bi da po­je­di­nač­no osvo­ji naj­vi­še, 28 od­sto gla­so­va. Li­der po­kre­ta Lu­i­đi di Ma­jo ukrao je po­la ve­ka sta­ri­jem Ber­lu­sko­ni­ju po­pu­li­zam. Po­tom je mo­der­ni­zo­vao tak­ti­ku i pred iz­bo­re kre­nuo da uti­ša­va kri­ti­ča­re ko­ji go­vo­re o član­stvu ne­kva­li­fi­ko­va­nom da upra­vlja ze­mljom i o ne­po­šte­nju ko­je ih ne raz­li­ku­je od dru­gih.

Pre­mi­jer Pa­o­lo Đen­ti­lo­ni je­ste naj­po­pu­lar­ni­ji po­li­ti­čar Ita­li­je, ali je vla­da­ju­ća ko­a­li­ci­ja le­vog cen­tra oku­plje­na oko De­mo­krat­ske stran­ke ko­ju pred­vo­di biv­ši pre­mi­jer Ma­teo Ren­ci na si­la­znoj pu­ta­nji jer im se za­me­ra što spo­ri eko­nom­ski opo­ra­vak ni­je sti­gao do gra­đa­na. De­mo­kra­te se kre­ću oko ko­te 23 od­sto gla­so­va.

Kam­pa­nja se umno­go­me fo­ku­si­ra­la na ane­mič­nu pri­vre­du pri­ti­snu­tu ogrom­nim jav­nim du­gom i ra­stom ni­žim od onog 2008. Ne­za­po­sle­nost od bli­zu 11 pro­ce­na­ta je iz­nad pro­se­ka EU. Me­đu mla­di­ma na ju­gu, gde De­mo­krat­ska stran­ka očaj­nič­ki po­ku­ša­va da se spa­se, do­sti­že čak 46,6 od­sto. Se­lek­ci­ja vi­še po­či­va na to­me ko­ga zna­te, ne­go šta zna­te. U po­sled­njoj de­ce­ni­ji je broj Ita­li­ja­na ko­ji­ma pre­ti si­ro­ma­štvo po­ras­tao za tri mi­li­o­na, što je naj­ve­će po­ve­ća­nje u EU. Oko 124.000 Ita­li­ja­na od 18 do 34 go­di­ne na­pu­sti­lo je bel pa­e­se (le­pu ze­mlju) 2016.

Po­li­ti­ča­ri ide­a­li­zu­ju ili op­tu­žu­ju EU za pro­ble­me, ali ko god da po­be­di shva­ti­će da ne mo­že da upra­vlja bez Evrop­ske cen­tral­ne ban­ke ko­ja će ob­li­ko­va­ti ita­li­jan­sku eko­nom­sku po­li­ti­ku, kao u Grč­koj. Od pro­me­na ni­šta.

Ber­lu­sko­ni obe­ća­va da će sma­nji­ti po­re­ze i udvo­stru­či­ti mi­ni­mal­nu pen­zi­ju od 500 evra. Po­kret pet zve­zda go­vo­ri o je­din­stve­noj pla­ti do 780 evra za si­ro­ma­šne i mi­li­on elek­trič­nih vo­zi­la na uli­ca­ma. De­mo­krat­ska stran­ka obe­ća­va mi­ni­mal­nu pen­zi­ju od 750 evra, me­seč­ni do­da­tak od 400 evra sva­kom de­te­tu na pe­ri­od od tri go­di­ne i sti­mu­lan­se mla­di­ma ko­ji na­pu­ste ro­di­telj­sku ku­ću pre 30. go­di­ne. 

Dru­ge stran­ke nu­de (ne­po­sto­je­će) mi­li­jar­de evra ula­ga­nja u po­tro­šnju ka­ko bi se ozbilj­ni­je po­kre­nu­la pri­vre­da. „Su­re­al­na kam­pa­nja, kar­ne­val la­ži”, ka­že Ro­ber­to d’Ali­mon­te, pro­fe­sor sa rim­skog uni­ver­zi­te­ta Lu­is. 

Ri­va­li­ma sa de­sni­ce na­ru­ku ide i dru­ga te­ma po zna­ča­ju: imi­gra­ci­ja. Vi­še od 600.000 ile­gal­nih imi­gra­na­ta use­li­lo se u pro­te­kle če­ti­ri go­di­ne uno­se­ći me­đu gra­đa­ne sna­žan ose­ćaj ne­iz­ve­sno­sti od „et­nič­ke in­va­zi­je”. 

Ne­ma­te po­sao? Imi­gran­ti. Pla­ća­te vi­so­ke po­re­ze? Od­la­zi na so­ci­jal­nu po­moć imi­gran­ti­ma. Kri­mi­nal? Imi­gran­ti.

Pi­ta­nje imi­gra­ci­je sa afrič­kih oba­la po­sta­vlje­no je u sam vrh kam­pa­nje ka­ko bi se pri­do­bi­li gla­so­vi čak tre­ći­ne neo­pre­de­lje­nih. „Mi­gran­ti su so­ci­jal­na bom­ba”, sma­tra Ber­lu­sko­ni obe­ća­va­ju­ći da će de­por­to­va­ti sto­ti­ne hi­lja­da ile­ga­la­ca. „Mu­ka mi je da gle­dam ka­ko mi­gran­ti spa­va­ju po ho­te­li­ma a Ita­li­ja­ni u ko­li­ma”, ka­že ener­gič­ni i am­bi­ci­o­zni li­der Li­ge Ma­teo Sal­vi­ni ko­ji je iz ime­na stran­ke eli­mi­ni­sao „se­ver” kao ge­o­graf­sku od­red­ni­cu kam­pa­nje pro­tiv ju­ga u vre­me­ni­ma osni­va­ča Li­ge Um­ber­ta Bo­si­ja. 

Imi­gran­ti su ide­a­lan ne­pri­ja­telj pa se Li­ga sa­da tru­di da pri­vu­če bi­ra­če iz cen­tral­ne i ju­žne Ita­li­je ko­ji de­le an­ti­i­mi­grant­sko ras­po­lo­že­nje. Po­dr­ška ko­ju su obez­be­di­li kre­će se oko 14 od­sto gla­so­va. Kla­sič­na de­sni­ca se eks­tre­mi­zu­je, dok eks­trem­na do­bi­ja pri­li­ku da uđe u par­la­ment. For­ca Nu­o­va, No­va sna­ga, ili neo­fa­ši­stič­ka gru­pa Ka­za Pa­und po­sta­le su naj­o­pa­sni­je for­ma­ci­je an­ti­i­mi­gra­ci­o­nih ka­to­lič­kih fun­da­men­ta­li­sta ko­ji hva­le vre­me Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja. „Ita­li­ja pr­vo”, na­ci­o­nal­no cen­tri­stič­ki i an­ti­i­mi­gra­ci­o­ni slo­gan in­spi­ri­san Do­nal­dom Tram­pom, uhva­tio je ja­ke ko­re­ne. No­stal­gi­ja za ze­mljom ka­kve vi­še ne­ma. U ta­kvom am­bi­jen­tu Ren­ci­je­va De­mo­krat­ska stran­ka osta­je usa­mlje­ni pro­tiv­nik na­ci­o­na­li­zma, evro­skep­ti­ci­zma, po­pu­li­zma i an­ti­i­mi­gra­ci­o­ne re­to­ri­ke, ali ko­li­ko je to do­volj­no?

„Go­to­vo sva­ki dru­gi Ita­li­jan je upla­šen”, ka­že Il­vo Di­ja­man­ti, pro­fe­sor po­li­tič­kih na­u­ka sa uni­ver­zi­te­ta u Ur­bi­nu. Iz­ne­na­đe­nja su mo­gu­ća, a pred­iz­bor­na ma­te­ma­ti­ka sa vi­so­kim ste­pe­nom si­gur­no­sti uka­zu­je na po­sti­zbor­ne kom­pli­ka­ci­je. Par­tij­ski li­de­ri od­ba­ci­li su mo­guć­nost stva­ra­nja ve­li­ke ko­a­li­ci­je, po­put Ne­mač­ke. Kam­pa­nja je bi­la pri­li­ka da se obla­te ri­va­li, ali ka­da se otvo­ri po­sti­zbor­ni ba­zar, ka­da kre­nu dvoj­ne i troj­ne kom­bi­na­ci­je, bi­će to ona „sta­ra Ita­li­ja”. 

Pred­sed­ni­ku re­pu­bli­ke Ser­đu Ma­ta­re­li osta­je da man­dat za for­mi­ra­nje 65. vla­de u ne­što vi­še od se­dam po­sle­rat­nih de­ce­ni­ja po­ve­ri ili ko­a­li­ci­ji ko­ja bi ima­la ši­ro­ku po­dr­šku u par­la­men­tu, ili ne­kom teh­no­kra­ti ili pak da ras­pi­še no­ve iz­bo­re – što je naj­ma­nje ve­ro­vat­no.