Увек је био на правом месту

Мно­ге епи­зо­де и анег­до­те из ње­го­вог де­ве­то­го­ди­шњег ман­да­та гра­до­на­чел­ни­ка ве­за­не су за „По­ли­ти­ку”, па се тре­ба при­се­ти­ти бар не­ких од њих. Мно­ге су на­шле ме­сто у ли­сту за вре­ме ње­го­вог упра­вља­ња глав­ним гра­дом, али су не­ке и ма­ње по­зна­те. Упра­во овај текст су бе­ле­шке све­до­ка вре­ме­на у ко­ме је жи­вео и ра­дио Бран­ко Пе­шић и ко­ји је био ње­гов лич­ни по­зна­ник.

У по­пла­вље­ној Са­ва­ма­ли и по­жа­ру у „По­ли­ти­ци”

Би­ло би су­ви­шно пи­са­ти шта је све за глав­ни град ура­дио Бран­ко. О то­ме је мно­го пи­са­но и ка­да би не­ко ску­пио са­мо оно што је архи­ви­ра­но на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке”, би­ла би то де­бе­ла књи­га. За ње­га по­сао гра­до­на­чел­ни­ка ни­је био рад­но вре­ме, ни­ти је био ве­зан за дан и ноћ. Жи­вео је и снио за град ко­ји му је био по­ве­рен да се о ње­му бри­не и да га раз­ви­ја. Не са­мо за­то што му је то би­ло у опи­су по­сла, већ што је ср­цем и ду­шом осе­ћао по­тре­бу, као ро­ђе­ни Зе­му­нац и Бе­о­гра­ђа­нин, да га учи­ни мо­дер­ним и на­пред­ним и увр­сти у европ­ске ме­тро­по­ле.

Ка­да је сеп­тем­бра 1970. го­ди­не, на пу­ту за Нор­ве­шку, до­жи­вео ср­ча­ни удар, од­мах се вра­тио у Бе­о­град. На аеро­дро­му и у бол­ни­ци, уме­сто да пи­та за ста­ње свог ср­ца, он је пи­тао са­рад­ни­ке да ли за „Га­зе­лу”, ко­ја се та­да гра­ди­ла, има до­вољ­но арма­ту­ре, што је био пр­о­блем ко­ји је оста­вио ка­да се упу­тио у зва­нич­ну по­се­ту гра­до­на­чел­ни­ку Осла. 

А ка­да се де­си­ла ди­вер­зи­ја у би­о­ско­пу „20 ок­то­бар”, у ју­лу 1968, он је, не че­ка­ју­ћи слу­жбе­ни ауто­мо­бил, на­шао на­чи­на да се за де­сет ми­ну­та, по са­зна­њу о овој тра­ге­ди­ји, из Топ­чи­де­ра, где је био на до­га­ђа­ју, сју­ри у Бал­кан­ску ули­цу и да пре­у­зме бри­гу о ра­ње­ни­ма. Но­ви­не има­ју сли­ке и бе­ле­шке о Бран­ку у ак­ци­ји при­ли­ком ван­ред­них до­га­ђа­ња, па и ону ка­ко у оде­лу га­зи у во­ди до ко­ле­на у по­пла­вље­ној Са­ва­ма­ли. 

Да се вра­ти­мо на „По­ли­ти­ку” ко­јој се тих го­ди­на де­сио ве­ли­ки по­жар. Го­ре­ла је до­ку­мен­та­ци­ја не­про­це­њи­ве вред­но­сти, и пре­ти­ла је ва­тра да она бу­де уни­ште­на. Ме­ђу пр­ви­ма тог ју­тра сти­же Бран­ко из Зе­му­на и при­кљу­чу­је се за­по­сле­ни­ма ко­ји су се ту за­те­кли – но­ви­на­ри­ма и слу­жбе­ни­ци­ма, у га­ше­њу по­жа­ра. Био сам та­да но­ви­нар на уну­тра­шњој ру­бри­ци „По­ли­ти­ке”, и сви ми, ко­ји смо би­ли оба­ве­ште­ни о до­га­ђа­ју, од­мах смо до­шли да по­мог­не­мо и при­кљу­чи­ли се у већ фор­ми­ра­ни ред оних ко­ји су по­ма­га­ли ва­тро­га­сци­ма, али и спа­са­ва­ли дра­го­це­не хар­ти­је од ва­тре. Бран­ко је већ био у лан­цу при­ма­ју­ћи и до­да­ју­ћи све­жње­ве уко­ри­че­них но­ви­на. То је уно­си­ло, зар тре­ба у то сум­ња­ти, на­ду и оп­ти­ми­зам да ће се сти­хи­ја за­у­ста­ви­ти, па се уз ве­ли­ке на­по­ре у то­ме и ус­пе­ло.

Ме­не си на­шао, а дру­ге пре­ско­чио

Али, Бран­ко се јед­ном и ма­ло на­љу­тио на „По­ли­ти­ку”, а кри­вац је упра­во пи­сац овог члан­ка. Ко­ри­сте­ћи пе­ри­од ли­бе­рал­ног од­но­са и из­ве­сне по­ли­тич­ке опу­ште­но­сти, об­ја­вио сам 19. мар­та 1968. не­ве­ли­ки чла­нак „Бли­це­ви за пред­сед­ни­ке”. Кри­ти­ко­вао сам по­ја­ву да се на пред­сед­нич­ку функ­ци­ју гле­да као на не­ки из­вор све­мо­ћи, при че­му се за­по­ста­вља уло­га фо­ру­ма, дру­гих орга­на и гра­ђа­на. Из­но­се­ћи не­ке при­ме­ре фе­ти­ши­за­ци­је функ­ци­је пред­сед­ни­ка, „за­ка­чио” сам по­и­ме­ни­це и Бран­ка. „Сви пр­о­бле­ми глав­ног гра­да, хи­ља­де и ми­ли­о­ни пр­о­бле­ма, као да хо­ће да се ве­жу за име гра­до­на­чел­ни­ка Бран­ка Пе­ши­ћа. Као да је кључ ре­ше­ња за све у ње­го­вим ру­ка­ма. Он има ча­роб­ни шта­пић и од ње­го­ве до­бре во­ље и рас­по­ло­же­ња за­ви­си да ли ће ули­це би­ти чи­сте, снег очи­шћен, пи­ја­ца до­бро снаб­де­ве­на.” По­ме­нуо сам и још не­ке лич­но­сти из та­да­шњег по­ли­тич­ког ам­би­јен­та, не­што ни­жег ни­воа, али, раз­у­ме се, ни­је ми па­да­ло ни на па­мет да по­ми­њем пред­сед­ни­ка зе­мље, јер је то ипак би­ла та­бу те­ма и ја сам то по­што­вао. (Тај та­бу ће, до­ду­ше, би­ти пре­кр­шен кр­оз не­ко­ли­ко ме­се­ци у по­зна­тим јун­ским до­га­ђа­ји­ма, али то је већ дру­га при­ча.)

Већ су­тра­дан, по об­ја­вљи­ва­њу овог тек­ста, ја­вио ми се Ми­лан Гој­ков, шеф ка­би­не­та пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не гра­да, функ­ци­ја ко­ја је сло­ви­ла у тим вре­ме­ни­ма као гра­до­на­чел­нич­ка. Ре­као је да се Бран­ко љу­ти на ме­не и на „По­ли­ти­ку” што смо баш ње­га по име­ну апо­стро­фи­ра­ли, а би­ло је и дру­гих ко­ји су мо­гли, мо­жда и ви­ше, да бу­ду на­ве­де­ни. Гој­ков, ко­ји је ка­сни­је био и глав­ни уред­ник Ра­дио „По­ли­ти­ке”, а би­ло је у ње­го­вом од­но­су до­ста ду­ше­бри­жни­штва, очи­глед­но је нај­ви­ше и „пот­па­лио” Бран­ка због овог тек­ста.

Са Бран­ком сам био у со­лид­ним од­но­си­ма, али не и су­ви­ше бли­ским, ка­кве су има­ли не­ки дру­ги но­ви­на­ри и град­ски функ­ци­о­не­ри. Имао је он круг сво­јих лич­них при­ја­те­ља и са­рад­ни­ка, са ко­ји­ма се та­ко­ре­ћи сва­ко­днев­но ви­ђао, по­не­кад и на кар­та­ма у клу­бу Скуп­шти­не гра­да, у ло­ву и дру­гим при­ли­ка­ма. Ни­сам се кон­сул­то­вао са би­ло ким у ре­дак­ци­ји. Уред­ник уну­тра­шње је био Фра­не Бар­би­је­ри, ко­ји је мо­је тек­сто­ве, као и још не­ких но­ви­на­ра, са­мо овлаш гле­дао и од­мах да­вао на пре­лом. Имао је по­ве­ре­ња. По­ред то­га био је и сло­бо­до­у­ман и од оних вр­хун­ских но­ви­на­ра ко­ји су се за­ла­га­ли за сло­бо­дан при­ступ те­ма­ма. 

„Га­зе­лу” са­да сви во­ле, а он­да су гун­ђа­ли

По­што сам у то вре­ме, по­ред пр­о­фе­си­о­нал­ног ра­да у „По­ли­ти­ци”, био и пред­сед­ник ОКУД „Иво Ло­ла Ри­бар”, то сам имао у ви­ду да би лош од­нос са гра­до­на­чел­ни­ком мо­гао да се од­ра­зи и на на­ше ама­тер­ско дру­штво, ко­је је че­сто би­ло по­зи­ва­но да уче­ству­је у град­ским ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма. Убр­зо, не­ко­ли­ко да­на по­сле об­ја­вљи­ва­ња тек­ста, на­шао сам се у клу­бу Скуп­шти­не гра­да, где је Бран­ко имао свој сто и са дру­штвом се­део. И сам сам че­сто до­ла­зио у клуб, ко­ји је био ме­сто до­бре ку­хи­ње и при­јат­не ат­мос­фе­ре, где си мо­гао да срет­неш мно­ге са ко­ји­ма си те­шко имао при­ли­ку да се ви­диш у рад­ним ча­со­ви­ма. При­шао сам Бран­ку и сто­је­ћи, док ме је он гле­дао оним стре­ла­стим очи­ма, ре­као да сам чуо да се на­љу­тио због мог члан­ка и да же­лим да му об­ја­сним да је сми­сао тек­ста био да ука­зе на јед­ну по­ја­ву, а не на по­је­дин­це, а по­го­то­ву не на ње­га. 

„Ма­ни ти ту сво­ју при­чу и фи­ло­зо­фи­ју, ти си ме­не до­бро оши­нуо, ис­па­дох као не­ки ма­ли дик­та­тор. А пре­ско­чио си не­ке ко­ји за­слу­жу­ју ви­ше од ме­не да им се по­ме­не име у том сми­слу.” Пр­о­го­во­ри­ли смо још не­ко­ли­ко ре­чи, са њим су би­ли не­ки ње­го­ви са­рад­ни­ци ко­ји су и са мном би­ли до­бро, ма­ло смо у тих пар ре­чи окре­ну­ли ства­ри на ша­лу, па се све до­бро за­вр­ши­ло. До­био сам не­ку вр­сту опро­ста и епи­зо­да је бр­зо за­бо­ра­вље­на.

Вред­но је по­ме­ну­ти да је Бран­ко имао до­ста пр­о­бле­ма при­ли­ком град­ње „Га­зе­ле”, јер су не­ки гра­ђа­ни, а и ме­ди­ји, ши­ри­ли гла­си­не да се уза­луд ба­ца­ју ве­ли­ке па­ре за шест тра­ка, а те па­ре су мо­гле да бу­ду упо­тре­бље­не за мно­го ко­ри­сни­је свр­хе. Го­во­ри­ли су да не­ма­мо до­вољ­но ни ауто­мо­би­ла за та­ко скуп мост, пе­тље и дру­ге слич­не по­ду­хва­те. По­на­вља­ла се, да­кле, ста­ра при­ча о на­шим љу­ди­ма и њи­хо­вом од­но­су пре­ма ве­ли­ким и но­вим пр­о­јек­ти­ма. Краљ Ми­лан је имао у 19. ве­ку слич­них пр­о­бле­ма ка­да се гра­ди­ла пр­ва же­ле­знич­ка пру­га од Бе­о­гра­да до Ни­ша. Мно­ги гра­ђа­ни су се бу­ни­ли и ка­да је пра­вљен „Са­ва цен­тар”, а слич­но се по­на­вља и са „Бе­о­гра­дом на во­ди” јер, по њи­ма, то је скуп пр­о­је­кат, за­кла­ња ви­дик Но­вог Бе­о­гра­да и Ду­на­ва и мо­же по­то­ну­ти у Са­ву. Бран­ко је ус­пео да се усво­ји „лекс спе­ци­ја­лис” за град­њу мо­ста, ка­ко би ан­га­жо­вао и фе­де­рал­на сред­ства. Слич­но је би­ло и са Мо­стар­ском пе­тљом и још не­ким објек­ти­ма. 

Иако је био пр­во­бо­рац, пре­шао и Су­тје­ску, ра­дио и жи­вео у спе­ци­фич­ном си­сте­му, ко­ји је до­жи­вља­вао мно­ге тран­сфор­ма­ци­је и осци­ла­ци­је због по­ли­тич­ких при­ли­ка – Бран­ко се ни­ка­да ни­је по­на­шао као функ­ци­о­нер ко­ји је из­над гра­ђа­на, па га је за­то и по­го­дио по­ме­ну­ти чла­нак у „По­ли­ти­ци”.

Бран­ко ни­је пио, па ни­је мно­го по­ла­гао ни на ка­фан­ске ме­ни­је, што се ни­је мо­гло ре­ћи за не­ке до­ста ис­так­ну­те функ­ци­о­не­ре, ко­је су свр­ста­ва­ли по­дру­гљи­во у „јаг­ње­ће бри­га­де”. Кру­жи при­ча да је, као прав­до­љу­бац од мла­дих да­на, у јед­ној ка­фа­ни ско­чио да бра­ни не­ке љу­де од на­па­сни­ка, па је до­шло до не­при­јат­них си­ту­а­ци­ја. А био је пред­сед­ник оп­шти­не Зе­мун. Био је, да­кле, пот­пу­ни ан­ти­ал­ко­хо­ли­чар, али је во­лео да слу­ша у ка­фа­на­ма град­ске ро­ман­се и пе­сме. Љу­ди су пред њим пу­ни­ли и пра­зни­ли ча­ше са ра­ки­јом, ви­ном и пи­вом, а он је пио обич­ну или ки­се­лу во­ду. При то­ме, пра­те­ћи „ком­па­њо­не” као да им је ра­ван, па они ко­ји ни­су зна­ли ми­сли­ли су да је он њи­хов „мо­кри” брат.

Бран­ка је бо­ле­ла сва­ка не­прав­да пре­ма љу­ди­ма, па је умео да се ан­га­жу­је да је спре­чи. Ни­је му би­ло пра­во и ка­да су у град по­чет­ком осам­де­се­тих, на чел­не функ­ци­је у гра­ду, до­шли љу­ди ко­ји ни­су би­ли Бе­о­гра­ђа­ни. Али не за­то што то ни­су би­ли, већ што су на­сто­ја­ли да по­ти­сну и у дру­ги план ста­ве оне ко­ји су ту ро­ђе­ни и ра­сли и да­ли гра­ду мно­го са сво­је стра­не. Ка­да се отва­рао онај спо­ме­ник, ко­ји ли­чи на мо­чу­гу, ис­пред Игу­ма­но­ве па­ла­те, по­сле ма­ле це­ре­мо­ни­је от­кри­ва­ња, по­шао сам са Бран­ком пре­ма Сла­ви­ји, та­да­шњом Ули­цом мар­ша­ла Ти­та. Бран­ко, као и мно­ги, ни­је био оду­ше­вљен спо­ме­ни­ком, ко­ме су од­мах на­де­ну­ли по­дру­гљи­во име, али ни од­но­сом не­ких но­вих чел­ни­ка пре­ма по­је­ди­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма у гра­ду и љу­ди­ма ко­ји су би­ли ње­го­ви са­рад­ни­ци. За­ме­рио је и но­вој упра­ви гра­да што је за­тво­ри­ла ње­гов оми­ље­ни клуб у Скуп­шти­ни гра­да у ве­чер­њим са­ти­ма. 

„Ка­жу да су то учи­ни­ли јер се ту оку­пља­ју мо­ји љу­ди и ого­ва­ра­ју са­да­шњу град­ску власт, али ће им се та­кви по­те­зи оби­ти о гла­ву”, ка­зао ми је.

Ако си опет ста­вио ону пти­чу­ри­ну...

Пр­ви по­сао Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа био је у град­ској упра­ви, не­где у окви­ру ка­би­не­та Бран­ка Пе­ши­ћа, али му ту не­што ни­је би­ло по во­љи, па је оти­шао. Зна­мо ње­гов пут.

Ме­ђу они­ма ко­ји су увек би­ли уз Бран­ка, по­ред пред­сед­ни­ка Из­вр­шног са­ве­та Ми­љен­ка Зре­ле­ца, пот­пред­сед­ни­ка Скуп­шти­не Бран­ка Ра­ди­во­је­ви­ћа, Бе­о­гра­ђа­ни­на не­мир­ног ду­ха Дра­ги­ше Ђу­ри­ћа, са­вет­ни­ка Во­је Цр­њан­ског и дру­гих, ту је увек био и Цу­ја – оми­ље­ни шеф пр­о­то­ко­ла. Јед­ног да­на, он на пр­сти­ма отво­ри вра­та Бран­ко­ве кан­це­ла­ри­је и ре­че: „Дру­же Бран­ко, вре­ме је да по­ђе­мо на све­ча­но отва­ра­ње...” Бран­ко је чи­тао не­ке ма­те­ри­ја­ле, по­ди­же гла­ву да по­твр­ди да је спре­ман и са­мо што Цу­ја, пр­о­мо­лив­ши нос, хте­де да за­тво­ри та­па­ци­ра­на вра­та, Бран­ко га пре­ки­де.

„Цу­јо, ста­ви­ћу те у топ ако си ми у го­вор опет по­ме­нуо ону пти­чу­ри­ну! (Ра­ди­ло се о то­ме да су град­ски чи­нов­ни­ци има­ли сте­ре­о­ти­пе го­во­ра за сва­ку при­ли­ку и са­мо би их из­вла­чи­ли из фи­о­ка и ма­ло пре­пра­вља­ли и при­ла­го­ђа­ва­ли, а је­дан је Бе­о­град, кр­оз сво­ју исто­ри­ју, то­ли­ко пу­та био бом­бар­до­ван и ру­шен, али се он­да по­ди­зао из пе­пе­ла као Фе­никс пти­ца. То је би­ла та „пти­чу­ри­на”.) 

Цу­ја му од­го­во­ри: „Дру­же Бран­ко, ни­сам. Све је у ре­ду!”, па бр­зо отр­ча у при­зе­мље да бе­лим мар­ке­ром из­бри­ше део у ко­ме се над Бе­о­гра­дом ко зна ко­ли­ко пу­та над­нео пе­пео из ко­га се град ди­зао у жи­вот као Фе­никс пти­ца.