Мишеви од сламе

ПРЕ­ЛЕТ ИЗ­НАД МИШ­ЈЕГ ГНЕ­ЗДА: Мо­жда су Пу­ти­но­ве ре­чи тре­нут­но ма­ло шта ви­ше од пред­из­бор­не ре­то­ри­ке, али сви­ме што он и Трамп го­во­ре о ну­кле­ар­ном оруж­ју да­ју је­дан дру­гом до­бар из­го­вор да на­по­слет­ку зби­ља на­пу­не ар­се­на­ле но­вим и уби­тач­ни­јим ра­ке­та­ма. Јер, и у Ва­шинг­то­ну и у Мо­скви те­шко скри­ва­ју же­љу да об­но­ве тр­ку у ну­кле­ар­ном на­о­ру­жа­њу чије су кочнице попуштене још од времена Џорџа Буша млађег. А ми „ми­ше­ви” у Евро­пи тре­ба­ло би да се за­ми­сли­мо јер се и пре по­след­њих обр­та про­це­њи­ва­ло да је, од укуп­ног аме­рич­ко-ру­ског аран­жма­на про­тив ши­ре­ња ну­кле­ар­них про­јек­ти­ла, нај­и­зглед­ни­ји да пр­ви про­пад­не онај спо­ра­зум ко­јим су ка­сних осам­де­се­тих го­ди­на Евро­пља­ни по­ште­ђе­ни од то­га да им атом­ске бом­бе две­ју ве­ле­си­ла пре­ле­ћу пре­ко гла­ва. Та­да су Аме­ри­кан­ци и Со­вје­ти рас­по­ре­ђи­ва­ли ра­ке­те сред­њег до­ме­та по Евро­пи, пре­тва­ра­ју­ћи је у ни­чи­ју зе­мљу за ну­кле­ар­но над­гор­ња­ва­ње, као што и са­да Ру­си­ја и НА­ТО до­вла­че оруж­је и људ­ство на гра­ни­цу ко­ја их де­ли на овом кон­ти­нен­ту.

Ако то ни­је до­вољ­но да за­бри­не Евро­пља­не, ако ми­сле да ни­ко не­ће зби­ља по­же­ле­ти да опу­сто­ши не­ка­да­шњи цен­тар све­та, и у не­по­сред­ном се су­сед­ству, на Бли­ском ис­то­ку, за ко­јег је већ без­број пу­та до­ка­за­но да се свет­ске си­ле не ус­те­жу од то­га да га мр­цва­ре, спре­ма ну­кле­а­ри­за­ци­ја. Са­у­диј­ска Ара­би­ја тра­жи од САД мо­гућ­ност да обо­га­ћу­је ура­ни­јум, за­сад у окви­ри­ма ци­вил­не упо­тре­бе ну­кле­ар­не тех­но­ло­ги­је, али ве­ро­ват­но са при­ми­шљу да и њој тре­ба да­ти шан­су да на­пра­ви атом­ске бом­бе ако ће Иран опет има­ти ту при­ли­ку за де­се­так го­ди­на, по ис­те­ку са­да­шњег спо­ра­зу­ма са шест свет­ских си­ла, ко­ји Трамп све­срд­но пот­ко­па­ва. За Са­у­диј­ци­ма и Иран­ци­ма ће по­тр­ча­ти и дру­ги из тог ре­ги­о­на, у ко­јем и САД и Ру­си­ја, као и још по­не­ко, иона­ко већ ра­де на ши­ре­њу – до да­љег мир­но­доп­ске – ну­кле­ар­не тех­но­ло­ги­је: у Егип­ту, Тур­ској, Јор­да­ну...  А Европa ни­је зна­ла шта ће са со­бом ни кад је на Бли­ском ис­то­ку екс­пло­ди­ра­ла из­бе­глич­ка кри­за, „бом­ба” ипак ку­ди­ка­мо сла­би­ја од ну­кле­ар­не.

ТРЕ­ЋИ ДИВ: Раз­о­ран би по Евро­пи мо­гао би­ти и тр­го­вин­ски рат ко­ји Трамп опет по­ку­ша­ва да за­по­де­не са Ки­ном по­ди­жу­ћи ца­ри­не на увоз че­ли­ка и алу­ми­ни­ју­ма. Остав­ши без аме­рич­ког тр­жи­шта, Ки­на и дру­ги ве­ли­ки азиј­ски про­из­во­ђа­чи пре­ра­ђе­ви­на од ру­да мо­гли би пре­пла­ви­ти Евро­пу сво­јом ро­бом јеф­ти­ни­јом од оне ко­ју ства­ра кон­ти­нен­тал­на ин­ду­стри­ја. Евро­па за­сад ни­је рас­по­ло­же­на за отво­ре­ни про­тек­ци­о­ни­стич­ки рат, али је још са­мо ма­ло де­ли од си­ту­а­ци­је у ко­јој ће му, због из­ло­же­но­сти ди­рект­ном су­да­ру оних ко­ји су од ње ве­ћи и моћ­ни­ји, те­шко из­ми­ца­ти, уто­ли­ко пре што се и из ЕУ из­ве­сне ко­ли­чи­не че­ли­ка из­во­зе у САД. Ру­ше­ви­не са­да­шњег гло­бал­ног си­сте­ма сло­бод­не тр­го­ви­не, ако му при­вред­ни сто­же­ри све­та бу­ду из­ва­ли­ли пот­пор­не сту­бо­ве, сви­ма ће се стро­ва­ли­ти на гла­ву. Слич­ни по­ку­ша­ји Аме­ри­ке да очу­ва сво­ју од­у­ми­ру­ћу гра­ну при­вре­де пре де­ве­де­се­так го­ди­на по­мо­гли су гло­бал­ну еко­ном­ску де­пре­си­ју и ства­ра­ње усло­ва за Дру­ги свет­ски рат: успон крај­ње де­сни­це већ и без то­га опет гле­да­мо.

Тај тре­ћи фак­тор ко­ји се ов­де укљу­чу­је у при­чу, Ки­на, ни­је од­су­тан ни из ну­кле­ар­не утр­ке. Же­ља Ру­си­је и Аме­ри­ке да од­ба­це спо­ра­зум о ну­кле­ар­ним про­јек­ти­ли­ма сред­њег до­ме­та ко­ји је шти­тио Евро­пу ба­рем де­лом је мо­ти­ви­са­на и стреп­њом да без­на­де­жно за­о­ста­ју за Ки­ном у раз­во­ју те вр­сте ра­ке­та. Пре­ма из­во­ри­ма из САД, и на про­јек­ти­ли­ма над­звуч­не бр­зи­не, ка­кви­ма се хва­лио Пу­тин, Ки­не­зи ра­де са ви­ше уло­же­них ка­па­ци­те­та не­го Аме­ри­кан­ци и ве­ро­ват­но су над њи­ма, ла­ко мо­гу­ће и над Ру­си­ма, у пред­но­сти.

Евро­па је ма­ла и сла­ба за ове ди­во­ве, ко­ји мо­гу и про­гу­та­ти сво­ју ва­тру, ону што је рас­пи­ру­ју све­том, па да опет, ма­кар оса­ка­ће­ни, оста­ну жи­ви. Ми, ме­ђу­тим, има­мо шан­се ко­ли­ко и да смо на­чи­ње­ни од сла­ме: на­мах би­смо из­го­ре­ли. Бу­ду­ћи да се, осим од Аме­ри­ке, Ру­си­је и Се­вер­не Ко­ре­је, не зна ни шта се све мо­же оче­ки­ва­ти од ну­кле­ар­ног тро­у­гла Ки­не, Ин­ди­је и Па­ки­ста­на, ни­ти од Изра­е­ла и Ира­на, пла­мич­ци се го­ми­ла­ју око нас.