Цењени историчар

Награда града Београда за 2007, у области друштвених и хуманистичких наука припала је академику Милораду Екмечићу за књигу „Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492-1992)”. Дело је објавио Завод за уџбенике, а наслов је позајмљен из оцене дугог хода српске историје коју је 1919. године дао Иво Андрић.

Милорад Екмечић је рођен 4. октобра 1928. године у Пребиловцима. Од октобра 1944, па до завршетка рата био је курир у НОВ, у командама Чапљине и Коњица. На Свеучилишту у Загребу дипломирао је Општу историју новог века; био је предавач на Филозофском факултету у Сарајеву од 1952, а докторирао је на тему устанка у Босни 1875-1878. године. Научну специјализацију обавио је на Универзитету Принстон, и био је два пута гостујући професор на универзитету Ан Арбор у Мичигену и Лоренс у Канзасу.

Његови погледи на религију као вододелницу југословенских нација, стоји у биографији, изазвали су полемику са хрватским и муслиманским историчарима 1972-1973; управо те је године постао дописни члан Академије наука БиХ, а редовни 1981. За члана САНУ ван радног састава изабран је 1978, а редовног 1992. Те године је, иначе, постао члан Политичког савета Српске демократске странке; припадници муслиманских „Зелених беретки” ухапсили су њега и породицу у мају 1992, али је успео да пребегне у Србију.

Одмах по доласку, у изјави „Политици” је рекао да су сада на власти „они који су ме – у име марксизма и класног приступа нашој историји из 1972. године оптуживали да сам антимарксиста”. Додао је и да остаје при ставу да је титоизам био историјска дегенерација стаљинске верзије социјализма према ауторитарној идеологији тоталитарних десних покрета у Средњој Европи. После бекства са породицом у Београд увек је, међутим, говорио да у Сарајеву страх сеју религиозни фанатици, а да се његове комшије муслимани односе према њему врло пријатељски. На Филозофском факултету Београдског универзитета предавао је као професор, и са тог је места пензионисан 1995. године.

У пролеће 1991. године изјавио је да не верује у мирни разлаз југословенских народа. „Пред нама је агонија дугорочног труљења у држави која није способна да живи, а још мање да умре”, рекао је тада. Процењивао је да ће се европске државе и велике силе залагати да сачувају југословенску државну целину, а владу Слободана Милошевића је у лето исте године оценио пре као благи балкански деголизам, никако бољшевизам. За Добрицу Ћосића, првог председника СР Југославије, казао је да је некрунисани патријарх српске културе.

У интервјуу „Времену” 30. октобра 1995. године, Владимир Сребров, један од потписника свих докумената о оснивању СДС у БиХ, оптужио га је као главног идеолога Меморандума САНУ, из БиХ. Парафразиране су и Екмечићеве речи из марта 1992: да је српски народ спреман да жртвује најмање од 100.000 до 200.000 живота да би остварио свој историјски циљ, и да би устанак Срба био једнак Француској револуцији. Исти лист цитирао је нешто касније и Екмечићеву изјаву да је приморавање Срба да признају независност сателитских држава Босне и Хрватске једнако одвратно као и гутање жабе.

Предвиђа да ће до 2025. ислам бити најбројнија религија Европе. Аутор је, између осталих, дела: „Историја Југославије” (са В. Дедијером, С. Ћирковићем и И. Божићем), „Стварање Југославије 1790-1918”, „Ратни циљеви Србије 1914”, „Срби на историјском раскршћу”, „Револуција 1848. и Балкан”, „Дијалог прошлости и садашњости”… Угледан је и цењен историчар, срдачан и отворен у сусретима и разговорима.