Прегалац и учитељ, а не народни непријатељ

Али пред крај Дру­гог свет­ског ра­та, у вр­тло­гу ла­ко­ми­сле­не и ис­хи­тре­не по­рат­не „прав­де”, пар­ти­за­ни су га ухап­си­ли и пред стре­љач­ким во­дом по­гу­би­ли. По­том је на­сту­пи­ло ду­гих шест де­це­ни­ја ћу­та­ња о де­лу овог чо­ве­ка. Исти­на се, ме­ђу­тим, не да са­кри­ти, та­ко да је у но­ви­је вре­ме Ми­ло­рад суд­ски ре­ха­би­ли­то­ван јер је био пре­га­лац, а не на­род­ни не­при­ја­тељ.

Свој рад за оп­ште до­бро Алек­сић је по­чео још у За­о­ви­на­ма под Та­ром, где је млад до­шао за учи­те­ља. Би­ва при­ме­ћен по том чи­ње­њу и убр­зо, на раз­ме­ђу два ве­ка, пре­ба­цу­ју га у обли­жњу Ба­ји­ну Ба­шту на од­го­вор­ни­ја за­ду­же­ња: управ­ник шко­ле, школ­ски над­зор­ник, по­том 1905. с још 20 на­пред­них љу­ди осни­вач за­дру­ге, њен бла­гај­ник и пред­сед­ник. По­сле Ве­ли­ког ра­та, у ко­ме је за­дру­жну ар­хи­ву са­чу­вао, ис­ти­цао се као по­бор­ник за­дру­гар­ства ко­је је брд­ска се­ла раз­ви­ја­ло, но­си­лац Де­мо­крат­ске ли­сте на из­бо­ри­ма и на­род­ни по­сла­ник у Уста­во­твор­ној скуп­шти­ни, су­ди­ја пр­во­сте­пе­ног су­да за рат­ну ште­ту, осни­вач ба­на­ка с ви­ђе­ни­јим тр­гов­ци­ма и ка­фе­џи­ја­ма...

Тач­но пре осам де­це­ни­ја „По­ли­ти­ка” је по Алек­си­ће­вом од­ла­ску у пен­зи­ју 1938. об­ја­ви­ла текст о ње­му под на­сло­вом „У јед­ном ме­сту слу­жбо­вао 40 го­ди­на без ијед­ног да­на бо­ло­ва­ња или од­су­ства, без ијед­не опо­ме­не или ка­зне”. А кад је до­шао Дру­ги свет­ски рат, Ми­ло­ра­ду је сти­гла во­де­ћа оп­штин­ска функ­ци­ја, али с њом и не­во­ље.

„Кра­јем 1942. го­ди­не по­ста­вљен је за пред­сед­ни­ка оп­шти­не Ба­ји­на Ба­шта. Ухап­шен је од стра­не пар­ти­за­на по­чет­ком ок­то­бра 1944. го­ди­не. Уве­че 25. но­вем­бра 1944, упр­кос че­ти­ри да­на ра­ни­је до­не­тој од­лу­ци Пред­сед­ни­штва АВ­НОЈ-а о ам­не­сти­ји, Алек­сић је стре­љан у Ра­жа­ни”, на­во­ди у књи­зи аутор Же­рав­чић. 

По­ми­ње се да је Ми­ло­рад као пред­сед­ник оп­шти­не по­ма­гао збри­ња­ва­њу де­це из­бе­гле из НДХ и си­ро­ма­шни­ма, за­се­ја­ва­њем об­ра­ди­вих по­вр­ши­на... Но, кад су пар­ти­за­ни пред крај ра­та осло­бо­ди­ли Ба­ји­ну Ба­шту, про­нео се глас да ће би­ти хап­ше­ња, а Алек­сић, уве­рен да не­ма че­га да се бо­ји, ни­је при­хва­тао на­го­во­ре фа­ми­ли­је и при­ја­те­ља да се не­где скло­ни. Кад су га осло­бо­ди­о­ци по­зва­ли на раз­го­вор у На­род­ни од­бор, ода­тле се ви­ше ни­је вра­тио. Стре­љан је под не­пра­вед­ном ква­ли­фи­ка­ци­јом „на­род­ни не­при­ја­тељ”, уз оп­ту­жбе ис­пи­са­не тек по ег­зе­ку­ци­ји да је „у свој­ству пред­сед­ни­ка оп­шти­не спро­во­дио на­ре­ђе­ња оку­па­тор­ских вла­сти”, „код Не­ма­ца био вр­ло ути­цај­на лич­ност” и слич­не. Усле­ди­ло је по­том од­у­зи­ма­ње имо­ви­не и на­мер­но по­ти­ски­ва­ње Алек­си­ћа у ви­ше­де­це­ниј­ски за­бо­рав. 

Ипак, суд­ском ре­ха­би­ли­та­ци­јом пред Окру­жним су­дом у Бе­о­гра­ду 2009. го­ди­не утвр­ђе­но је да је Ми­ло­рад Алек­сић био жр­тва на­си­ља из по­ли­тич­ких и иде­о­ло­шких раз­ло­га. „Ми­ло­ра­ду Алек­си­ћу ни­је су­ђе­но, ни­ти му је из­ре­че­на ка­зна, ни­је имао пра­во на од­бра­ну, а стре­љан је без пре­су­де… Он је био учи­тељ, пе­да­гог и школ­ски над­зор­ник, ње­га је др­жа­ва од­ли­ко­ва­ла као ча­сног и за­слу­жног чо­ве­ка, а у жи­вот­ној до­би у ко­јој га је за­де­сио су­коб с но­вом иде­о­ло­ги­јом ни­је би­ло мо­гу­ће да про­ме­ни свој по­ли­тич­ки став и из­да оно у шта је чи­та­вог жи­во­та ве­ро­вао, ма­кар је знао да ће стра­да­ти”, пи­ше у обра­зло­же­њу суд­ског ре­ше­ња о ре­ха­би­ли­та­ци­ји Ми­ло­ра­да Алек­си­ћа.