Pregalac i učitelj, a ne narodni neprijatelj

Ali pred kraj Dru­gog svet­skog ra­ta, u vr­tlo­gu la­ko­mi­sle­ne i is­hi­tre­ne po­rat­ne „prav­de”, par­ti­za­ni su ga uhap­si­li i pred stre­ljač­kim vo­dom po­gu­bi­li. Po­tom je na­stu­pi­lo du­gih šest de­ce­ni­ja ću­ta­nja o de­lu ovog čo­ve­ka. Isti­na se, me­đu­tim, ne da sa­kri­ti, ta­ko da je u no­vi­je vre­me Mi­lo­rad sud­ski re­ha­bi­li­to­van jer je bio pre­ga­lac, a ne na­rod­ni ne­pri­ja­telj.

Svoj rad za op­šte do­bro Alek­sić je po­čeo još u Za­o­vi­na­ma pod Ta­rom, gde je mlad do­šao za uči­te­lja. Bi­va pri­me­ćen po tom či­nje­nju i ubr­zo, na raz­me­đu dva ve­ka, pre­ba­cu­ju ga u obli­žnju Ba­ji­nu Ba­štu na od­go­vor­ni­ja za­du­že­nja: uprav­nik ško­le, škol­ski nad­zor­nik, po­tom 1905. s još 20 na­pred­nih lju­di osni­vač za­dru­ge, njen bla­gaj­nik i pred­sed­nik. Po­sle Ve­li­kog ra­ta, u ko­me je za­dru­žnu ar­hi­vu sa­ču­vao, is­ti­cao se kao po­bor­nik za­dru­gar­stva ko­je je brd­ska se­la raz­vi­ja­lo, no­si­lac De­mo­krat­ske li­ste na iz­bo­ri­ma i na­rod­ni po­sla­nik u Usta­vo­tvor­noj skup­šti­ni, su­di­ja pr­vo­ste­pe­nog su­da za rat­nu šte­tu, osni­vač ba­na­ka s vi­đe­ni­jim tr­gov­ci­ma i ka­fe­dži­ja­ma...

Tač­no pre osam de­ce­ni­ja „Po­li­ti­ka” je po Alek­si­će­vom od­la­sku u pen­zi­ju 1938. ob­ja­vi­la tekst o nje­mu pod na­slo­vom „U jed­nom me­stu slu­žbo­vao 40 go­di­na bez ijed­nog da­na bo­lo­va­nja ili od­su­stva, bez ijed­ne opo­me­ne ili ka­zne”. A kad je do­šao Dru­gi svet­ski rat, Mi­lo­ra­du je sti­gla vo­de­ća op­štin­ska funk­ci­ja, ali s njom i ne­vo­lje.

„Kra­jem 1942. go­di­ne po­sta­vljen je za pred­sed­ni­ka op­šti­ne Ba­ji­na Ba­šta. Uhap­šen je od stra­ne par­ti­za­na po­čet­kom ok­to­bra 1944. go­di­ne. Uve­če 25. no­vem­bra 1944, upr­kos če­ti­ri da­na ra­ni­je do­ne­toj od­lu­ci Pred­sed­ni­štva AV­NOJ-a o am­ne­sti­ji, Alek­sić je stre­ljan u Ra­ža­ni”, na­vo­di u knji­zi autor Že­rav­čić. 

Po­mi­nje se da je Mi­lo­rad kao pred­sed­nik op­šti­ne po­ma­gao zbri­nja­va­nju de­ce iz­be­gle iz NDH i si­ro­ma­šni­ma, za­se­ja­va­njem ob­ra­di­vih po­vr­ši­na... No, kad su par­ti­za­ni pred kraj ra­ta oslo­bo­di­li Ba­ji­nu Ba­štu, pro­neo se glas da će bi­ti hap­še­nja, a Alek­sić, uve­ren da ne­ma če­ga da se bo­ji, ni­je pri­hva­tao na­go­vo­re fa­mi­li­je i pri­ja­te­lja da se ne­gde sklo­ni. Kad su ga oslo­bo­di­o­ci po­zva­li na raz­go­vor u Na­rod­ni od­bor, oda­tle se vi­še ni­je vra­tio. Stre­ljan je pod ne­pra­ved­nom kva­li­fi­ka­ci­jom „na­rod­ni ne­pri­ja­telj”, uz op­tu­žbe is­pi­sa­ne tek po eg­ze­ku­ci­ji da je „u svoj­stvu pred­sed­ni­ka op­šti­ne spro­vo­dio na­re­đe­nja oku­pa­tor­skih vla­sti”, „kod Ne­ma­ca bio vr­lo uti­caj­na lič­nost” i slič­ne. Usle­di­lo je po­tom od­u­zi­ma­nje imo­vi­ne i na­mer­no po­ti­ski­va­nje Alek­si­ća u vi­še­de­ce­nij­ski za­bo­rav. 

Ipak, sud­skom re­ha­bi­li­ta­ci­jom pred Okru­žnim su­dom u Be­o­gra­du 2009. go­di­ne utvr­đe­no je da je Mi­lo­rad Alek­sić bio žr­tva na­si­lja iz po­li­tič­kih i ide­o­lo­ških raz­lo­ga. „Mi­lo­ra­du Alek­si­ću ni­je su­đe­no, ni­ti mu je iz­re­če­na ka­zna, ni­je imao pra­vo na od­bra­nu, a stre­ljan je bez pre­su­de… On je bio uči­telj, pe­da­gog i škol­ski nad­zor­nik, nje­ga je dr­ža­va od­li­ko­va­la kao ča­snog i za­slu­žnog čo­ve­ka, a u ži­vot­noj do­bi u ko­joj ga je za­de­sio su­kob s no­vom ide­o­lo­gi­jom ni­je bi­lo mo­gu­će da pro­me­ni svoj po­li­tič­ki stav i iz­da ono u šta je či­ta­vog ži­vo­ta ve­ro­vao, ma­kar je znao da će stra­da­ti”, pi­še u obra­zlo­že­nju sud­skog re­še­nja o re­ha­bi­li­ta­ci­ji Mi­lo­ra­da Alek­si­ća.