Нема више јефтиног залогаја

У пролеће 1994, Листер Браун, тада председник Ворлд воч института из Вашингтона, објавио је провокативан чланак под насловом „Ко ће прехранити Кину”. Чланак – који је потом проширен у књигу – добио је запажен публицитет у светској штампи, увек спремној да лансира неку лошу вест.

Лоша вест у овом случају била је Браунова теза да ће економски напредак Кине и повећавање животног стандарда њених грађана, који ће све више јести месо, повећати светску тражњу за житарицама у толикој мери да ће то, с обзиром на њихову ограничену расположивост, изазвати велики пораст цена, толико да ће то изгладнети многе сиромашне земље које нису у стању да ту цену плате, што ће изазвати социјалне немире и, у крајњем исходу, драматичну светску кризу.

Браунов чланак био је актуелан неколико година а о њему је потом престало да се говори. Кина је, уосталом, почетком 2006. званично „скинута” са УН програма за помоћ у храни, због напретка домаћих капацитета да се прехрани. Кина иначе има 10 одсто од светских обрадивих површина, са којих је, како је то недавно констатовао уводник у „Женмин жибаоу”, у стању да прехрани (својих) 20 одсто светског становништва.

Шта се онда догађа – зашто се последњих месеци све више говори о светској кризи хране (истина у сенци финансијске и енергетске кризе – прескупе нафте)?

Роберт Зелик, председник Светске банке, позвао је почетком овог месеца богате земље да хитно издвоје додатних 500 милиона долара за Програм УН за храну, како би се ублажила криза у земљама у развоју, пре свега оним из Африке. Разлог је управо онај поменут у сценарију Листера Брауна: у последњих годину дана цена жита порасла је за више од 120 одсто, више него удвостручивши цену хлеба на свим меридијанима. Пиринач је поскупео за 75 одсто само у последња два месеца. Кукуруз је два пута скупљи него пре две године. Рачуница Светске банке такође показује да је у последње три године цена хране у просеку порасла за 83 одсто, при чему су највећи скокови забележени од прошлог лета.

Више се троши него што се производи

ФАО – Организација УН за храну и пољопривреду – процењује да ће светске залихе житарица ове године бити на најнижем нивоу од 1982. што је поуздани индикатор да се већ више троши него што се производи.

Остварује се, донекле, и други део Брауновог суморног предвиђања: у првој недељи априла поскупљења намирница изазвала су побуне у Египту и на Хаитију, насилне демонстрације на Обали Слоноваче, нереде у Камеруну (40 мртвих), Мауританији, Мозамбику и Сенегалу, протесте у Узбекистану, Јемену, Боливији и Индонезији...

Шта се заправо догађа, откуд одједном криза у области за коју се поверовало да више није кризна?

Узрока има више, али се углавном своде на три: климатске промене, прескупу нафту, и лоше политике. Томе треба додати и смањивање укупних обрадивих површина за рачун урбанизације и индустријализације, што све чини да производња житарица (на којима почива безбедносни систем прехране) мање-више стагнира.

Све учесталије суше у једним деловима света, циклони и поплаве у другим, пораст просечне глобалне температуре потврђују да климатске промене нису само претња будућности, него и све актуелнији проблем садашњости. То је у последње време најочигледније у Аустралији, донедавно другом светском извознику жита, која пролази кроз суше које се не памте.

Друго, модерна пољопривреда је у великој мери енергетски интензивна: нафта је неопходна да би се произвело вештачко ђубриво, да би се покренули трактори и, на крају, да би се готови производи транспортовали до купаца. Са нафтом која је већ непријатно дуго изнад сто долара по барелу, скок цена хране је неминован.

Храна постаје нова нафта

Најзад, у категорији лоших политика је нешто што постаје све очигледнија заблуда: оријентација на биогорива, с образложењем да ће то ублажити емисије штетних гасова у атмосферу у бити је део „акционог плана” за спречавање глобалног загревања.

Све је више аргумената, међутим, да оно што је у једном моменту изгледало као решење, постаје проблем. Производња етанола и биодизела од кукуруза је проблематична из два разлога. Први је да производња једног литра биогорива троши готово подједнако енергије (из нафте) колико се добија. Други је што је ова производња свугде субвенционирана, па се фармерима више исплати да кукуруз продају за етанол, што стално смањује површине за житарице намењене исхрани. Смањује се дакле понуда, што уз стално повећавање тражње за салдо има – стални пораст цена.

Једна студија ОЕЦД-а наводи да би САД, Канада и ЕУ морале да за производњу биогорива резервишу између 30 и 70 одсто својих обрадивих површина да би смањили само десет одсто своје потрошње нафте за транспорт. Дакле велика штета за малу корист.

Са друге стране, свет би морао да до 2025. производњу житарица повећа за чак 50 одсто, тврди у интервјуу „Њусвику” Роберт Цајлглер, биолог који је на челу Међународног института за пиринач. По њему, да би се ово постигло, свет ће морати да осмисли нову „зелену револуцију” и прихвати генетски модификоване житарице, од којих у овом моменту многи страхују.

У међувремену, уочен је и нови феномен: уместо да своје потребе задовољавају на међународним продуктним берзама, велики број земаља почео је да своје прехрамбене резерве попуњава билатералним аранжманима. У вестима су тако последњих недеља били преговори Либије и Украјине, по којима би Украјинци 100.000 хектара наменили само за потребе Либијаца, Египат и Сирија се договарају око трампе пиринча за пшеницу, Филипини би желели да им Вијетнам гарантује редовне испоруке риже, Индија би жито из Казахстана...

Водећи произвођачи настоје, међутим, да ограниче овај свој стратешки извоз: то су већ учинили Русија, Аргентина и Вијетнам.

Храна постаје нова нафта – што је свакако повод за размишљање и оних који промишљају развојну стратегију Србије.