Нечиста посла

Постало је уобичајено да културне установе у нашим градовима у време када треба да обављају своју примарну функцију и реализују предвиђене програме поправљају, дограђују и преграђују фасаде, фарбају спољашње зидове, крече унутрашње просторије и отварају сезону инфраструктурних радова. За разлику од других средина у којима се знају правила понашања, а знају се не зато што су законски утврђена већ зато што се донети закони доследно спроводе, у нашим околностима се таква правила претпостављају, што има за последицу њихову необавезујућу примену.

Та необавезност и непоштовање закона омогућава несанкционисано самовољно и непримерено понашање, хирове појединаца који би тако да се искажу и самопотврде. Иако, дакле, постоје месеци у току године када се, као у другим срединама, обављају предвиђени поменути радови, у нас се често чини другачије и супротно свакој здравој логици и нормалној памети.

Чињеница је да су многа здања тих културних установа нагрижена зубом времена, да их је потребно одржавати и поправљати, фарбати, кречити и чистити. Међутим, постало је уобичајено да се такви радови обављају у погрешно време. Питање је да ли се то чини из незнања или неких других побуда, али чистити у време када то не би требало да представља упозорење да са том активношћу нису чиста посла.

Симптоматично је да се ти послови обављају по доласку на дужност нових руководилаца или непосредно пре истека њиховог мандата условљеног променом власти. Има ли се у виду чињеница да кадровска политика у културним установама није изузетак од начина на који се данас у Србији неспособни и нестручни партијски кадровици постављају за руководиоце, постаје можда јаснија позадина и узрок необичних појава у нашем културном животу. Примера је на претек, многи су невероватни, али су истинити.

Тако су протеклих дана читаоци и корисници нишке народне библиотеке „Стеван Сремац” узалуд долазили у овај храм књиге јер су их уместо библиотекара на својим радним местима чекали молери. Одлука да се библиотека кречи усред школске године, када је потреба за њеним радом најизраженија јер је ученици и студенти тада највише и посећују, више је него необична. Некоме би изгледала чудна а можда и бизарна. Будући да поменута библиотека не ради месец дана у време летњих одмора, уобичајено је да се овакви послови обављају у то време. Међутим, тај критеријум нормалности у нашим условима није примењив.

Када у некој законски уређеној средини цивилизованог света појединац својевољно започне радове који наруше постојећи радни амбијент, надлежни органи најпре таквог појединца шаљу психијатру. Уколико се утврди да је дотични нормалан и ментално здрав, онда се против њега покреће судски спор због учињеног прекршаја или кривице. У овим нашим условима питање нормалности је отворено и дискутабилно. Вероватно би се и за поступак кречења културне установе у време када то не би требало радити пронашле олакшавајуће околности које би могле постати и отежавајуће за оног ко се усудио да постави питање проблематичног кречења.

Питање је, међутим, важно зато што су овакви поступци постали уобичајени и прећутно толерисани. Иако сви примећују да са таквим понашањем нешто није у реду, ретко се ко усуђује да то јавно и каже. Чини се да у односу према тим феноменима преовладава схватање сугерисано самом појавом која нас својом необичношћу доводи у питање: да се поистоветимо са њом и понашајући се идентично у име свог и заједничког опстанка померимо границу нормалности ка заједничком лудилу.

Међутим, иза насилних промена тешко је скрити њихов привид, а још теже чињеницу да се под фирмом дограђивања, адаптирања и кречења злоупотребљава тренутак положаја на власти. Уколико би се савесно извршила контрола рада културних установа које уместо корисника њихових примарних услуга запоседају молери, онда би се истинитим могао показати графит „Џабе сте кречили”.