Много музике за мало пара

И 21. издањем „Београдског Банка интеза маратона“ потврђено је да Београд може што и други, потврђено је да је Београд свет, а све то с врло мало новца и много преданог рада.

Београдски маратон је први европски и други светски маратон који је добио право на Маратонски пламен који ће данас, два дана касније, обасјати и најстарији светски маратон у Бостону. Београд је због маратона посетио светски рекордер на 800 метара Вилсон Кипкетер, у полумаратонској трци оборени су рекорди стазе у мушкој и женској конкуренцији, у „Рибок трци задовољства“ трчало је двадесетак хиљада махом младих становника главног града, а „Београдски Банка интеза маратон“ је само који час пошто су победници прошли циљем почео да обилази свет посредством глобалних ТВ мрежа, шаљући на све континенте слике потпуно другачије од уобичајених...

Све то добијено је испод цене.

Најуспешнији тркачи односе из Београда 82 одсто од 45.300 евра колико су, по важећем премијском систему зарадили (18 одсто им је одузето на име пореза), а то је заиста кап у поређењу са оним што се може зарадити и на много мањим и организационо сасвим недораслим маратонским тркама, а да не говоримо о премијским фондовима које најбољим светским тркачима нуде највећи светски маратони.

Данашњи „Бостонски маратон“, који се без прекида трчи последњих 112 година има наградни фонд од 796.000 долара. Само победничка премија од 150.000 долара (ту суму добијају и најбољи маратонац и најбоља маратонка) је готово три пута већа од целокупне зараде учесника „Београдског Банка интеза маратона“ у маратону (посебне награде добили су и најуспешнији учесници Првенства Балкана), полумаратону у мушкој и женској конкуренцији, укључујући и премије за рекорде полумаратонске стазе за домаће такмичаре...

Ту се крије објашњење због чега је 21. маратон (поготово женски) био спорији него претходних година, то објашњава због чега на стази није било правих маратонских асова (вицешампионка Европе Оливера Јевтић је била највећа звезда суботњих трка), али то не објашњава због чега ова градска манифестација од посебног значаја нема ни најминималнију финансијску подршку града још од када је Зоран Ђинђић напустио место градоначелника.

Истина, Скупштина града са својим секретаријатима и јавним комуналним предузећима даје огроман допринос организацији саме приредбе, али априлско сређивање Београда обављало се сваке године и пре маратона, а чини се и данас у деловима града кроз које тркачи не пролазе, па се крпљење коловоза не може подвести као улагање у маратон.

Исто то чине и градске власти у целом свету, али не остају на том, назовимо га комуналном нивоу, јер су маратони постали излози светских метропола, мамац за тркаче-глобтротере и туристе, па је рецимо, због тога градоначелник Истамбула, града који не може да се пожали на број туриста, уложио у наградни фонд свог маратона милион долара.

У Београду све је на плећима људи из предузећа Београдски маратон д.о.о. и њихових спонзора и пословних партнера и тако ће бити док главни град не усвоји критеријуме за финансирање спортских приредби.

Овако новац ће се делити и даље према личним афинитетима градских челника, а не према потребама и жељама грађана Београда и доприноса свaке од манифестација свом граду.