Западне критике допринеле Путиновој победи

Тим чији је задатак био да осигура Путинову победу свој посао обавио врхунски. Док се председник бавио државним пословима, наоко ван изборне кампање, машинерија је чинила своје. Без превелике помпе и медијске изложености, али на терену, међу обичним грађанима, у фабрикама, на имањима… А како се испоставило, гласачима је било довољно само овлаш упоредити време распада Совјетског Савеза и председниковања првог руског шефа државе Бориса Јељцина са садашњом ситуацијом.

Све то на неки начин је помогло и другопласираном Павелу Грудињину, кандидату Комунистичке партије Руске Федерације, да освоји сасвим довољно гласова како би оправдао учешће на изборима. На фону све учесталијих позива на повратак земље традицији и моћи некадашњег Совјетског Савеза, акције КПРФ-а као да добијају на цени.

Чак ни лидер Либерално-демократске партије, неуништиви Владимир Жириновски као трећепласирани нема разлога да жали. Ово му је била чак седма председничка трка коју је истрчао до краја. Остали кандидати задржали су се у оквирима очекиваног, са малим истицањем Ксеније Собчак, једине жене међу њима.

Протекло председничко надигравање било је прилика и да се поново покрену приче о судбини некадашњег опозиционог лидера Бориса Немцова, убијеног у Москви 27. фебруара 2015, као и о перспективи Алексеја Наваљног, којем надлежни изборни органи нису дозволили председничку кандидатуру. Нема сумње да ће имена те двојице, сваког на свој начин, бити нашироко коришћена у премеравању Путинове победе, али то ни за јоту неће изменити ситуацију у Русији. Као што је не би измениле ни све критике које су на рачун изборног процеса стизале из појединих великих западних земаља.

Масовним изласком Руса на биралишта те приче су изгубиле сваки смисао. Једнако као и упорна ламентирање над судбином житеља евроазијског џина. Покушаји рециклирања „хладног рата” и отворене војне претње НАТО-а пали су у воду. Штавише, западни аналитичари слажу се у једном: исхитрена афера са тровањем бившег руског двоструког шпијуна Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије у Солсберију, у Енглеској, као и потоња дипломатска британско-руска надгорњавања, само су допринели Путиновој победи.

Допринела јој је и чињеница да су се у Кини, која тренутно важи за најагилнијег руског пословног партнера, пре неколико дана изјаснили за останак тамошњег председника Си Ђинпинга на досадашњој функцији, уз могућност да је обавља до краја живота. То значи да ће свет у непосредној будућности морати да се суочава са двојицом изразито јаких лидера – једним који предводи највећу земљу на планети и другим који руководи најмногољуднијом. И то у тренутку када на Западу шефови држава и премијери опстају само захваљујући различитим коалицијама, неретко и неприродним.

Путин преостаје да испуни обећања која је дао у два недавна телевизијска обраћања јавности. Најавио је побољшање социјалне климе у Русији, веће плате, развој приватног бизниса, отварање нових радних места, школа, универзитета, већу безбедност и, уопште, ударање нових темеља за будућност. Одлука више од 50 милиона Руса да својим гласовима подрже најављено казује да је то оно што и сами желе.

За разлику од њих, западни критичари упорно настоје да свет убеде како Путинова политика земљу води у прошлост уместо у будућност. Али, са друге стране, најмоћније државе, укључујући и САД, настоје са таквом Русијом да остваре што боље контакте, посебно на пословном плану. Дакле, неко ту греши.