Доктор за смех

Дејан Патаковић био је ђак кад је марта 1958. објавио прву карикатуру у тада моћном хумористичком листу „Јеж”, спајајући у ствари неспојиво: да голобрадом ђаку карикатуру прихвати у то време неприкосновени хумористички магазин!

Изгледа да је то било пресудно, јер је у том вижљастом момку откривен таленат за карикатуру, а касније за хумор и сатиру. Кад је кренула „Политика Експрес”, октобра 1963, на београдској рубрици је сваког дана имао своје „ћоше” за карикатуру. Пожелео је да постане стални члан редакције, али му је главни уредник рекао да им је потребан – писац. Па, ако зна да пише, нека покуша. Имао је среће. Драган Орловић, уредник у „Експресу”, понудио му је да буде сарадник на ТВ страни, коју до тада није имао ниједан наш лист, што му је отворило сва врата.

Цео радни век провео је у „Политикиној” кући, од чега 25 година као уредник у „Експресу”, а деценију и по као главни уредник магазина „Хупер”. Сатиричну рубрику „Кактус” у „Експресу” је писао 23 године.

Детињство и ране студентске дане провео је на Врачару, преко пута данашњег Музеја „Никола Тесла”. У кући су биле три генерације. Бака, деда, мама и тата, и он јединац. Отац и деда су били правници. У породици су сви желели да упише медицину, да постане лекар, а он је завршио историју уметности на Филозофском факултету.

– Интервјуисао сам многе познате телевизијске личности, писце, певаче, глумце, сликаре. На телевизији сам се, као новинар, осећао као код куће – присећа се тог времена.

– У пролеће 1978. стигла ми је понуда из снова. Јован Ристић Рица ми је предложио да будем сценариста за забавну серију „Седам плус седам”, са групом „Седморица младих”. Оберучке сам прихватио и изгурао 20 емисија. Била је то хит серија: улице су биле празне, деца су бежала из школе да стигну на почетак...

Дружење са Минимаксом

Његова биографија је крцата подацима и успесима, наградама и звучним телевизијским именима са којима се дружио, разговарао, о којима је писао. Са сетом и радошћу се сећа сарадње и дружења са Милованом Илићем Минимаксом.

Давне 1967. почео је сарадњу с Милованом Илићем, који је тада направио праву радио револуцију својом емисијом „Минимакс”. Минимум говора, максимум музике. Овако се Дејан присећа тог времена:

– Милована Илића сам знао из „Јежа”. Путовали смо на фестивал хумора у Пиран кад ми се поверио да је из протеста напустио „Јеж” и прешао у Радио Београд, где спрема нову емисију. Она је емитована суботом од осам до 12 сати, и сарађивао сам у свих 250. Додам ли томе и 1.260 емисија „Туп туп”, које је радио под паролом „Никад суботом, увек недељом”, у којима сам такође био стални сарадник, све ће вам бити јасно. Мића Илић је био лежеран, духовит, бритког хумора, што би се рекло рођени водитељ. Била ми је част да радим с њим, уверен да се такав више никада неће појавити код нас.

Али, гле чуда!

– Баш на мој рођендан, 23. маја 2010. стартовала је на телевизији нова емисија „Вече с Иваном Ивановићем”. Иван, као симпатични водитељ „Кеш таксија” сад је „загризао” већи плен. Сат и по врцавог хумора, критике друштвених и политичких појава, разговори с атрактивним гостима. Рођен је нови ТВ велемајстор, који је из емисије у емисију све разигранији, сигурнији и духовитији. Прикључио сам се екипи у трећој емисији. Када је Иван имао 35 година, ја сам имао дупло – 70. Годину дана касније, кад је он напунио 36, а ја седамдесет једну, честитао сам му рођендан с поруком: „Више нисам дупло старији. Смањујем разлику”. Иван има већ 440 емисија и поносан сам што сам и даље део те сјајне екипе младих и талентованих људи.

Кад човек иза себе остави 60 година стваралаштва, као што је случај са Дејаном, онда не може а да се не присети и емисије „Време спорта и разоноде” за коју је написао и химну, 300 епизода емисије „Јовановићи”, па „По подне једног пауна”... Две године писао је текстове за Бату Живојиновића, у Јутарњем програму ТВ Београд. На Радио Београду 202 две године је водио забавно-музичку емисију „Круг Двестадвојком”. Писао је сценарија и за ТВ Сарајево и ТВ Загреб, безброј програма за Нову годину... Стизале су и награде: шоу„Седам плус седам” учествовао је на фестивалу „Златна ружа Монтреа”, освојио „Сребрну ружу” у Порторожу... Награђивали су га у „Политикиној” кући, био је афористичар године, освојивши награду „Јован Хаџи Костић”, стекао признање „Слободан Костић” за хумор и сатиру. Добио је и „Златни беочуг”, награду за трајни допринос култури.

Хитови за децу и Брену

Дејан Патаковић је и данас активан. Пише афоризме и приче у „Политици”, има сталну рубрику у „Јежу” и своје стране у часописима „Енигматика” и „Разбибрига”, чији је оснивач. Објавио је око 14.000 карикатура у свим листовима негдашње Југославије, али и у часописима у Француској, Италији, Немачкој, Бугарској, Мађарској, Русији... Његов је и чувени Зека Пека, маскота Првенства Европе у кошарци, 1975.

Посебно је поносан на породицу: са супругом Миром, дипломираним економистом, у браку је 52 године. Старија ћерка Деана живи у Женеви и ради као професор клавира у Интернационалној школи. Од ње има шеснаестогодишњу унуку Лену и тринаестогодишњег унука Луку. Друга ћерка Ивана је новинар у Београду.

Могли бисмо још много тога да набрајамо из стваралаштва Дејана Патаковића. На пример, да је објавио три диска са дечјим песмама за које је музику компоновао Борис Бизетић. Мало се зна да је хит Лепе Брене „Мој је лола звезда рокенрола” он написао. Био је гост прве емисије „Коцка, коцка, коцкица”, почетком седамдесетих, позван је и у педесету „Коцкицу”, а стоту је водио у Центру „Сава”, са Милицом Гацин. Први и једини пут у смокингу и с лептир машном, из ТВ фундуса, наравно. Памти и спортске дане: био је члан јуниорске тениске репрезентације Србије и други јуниор Београда. Касније је играо стони тенис и каријеру завршио међу десет најбољих у Београду.

Његови афоризми, епиграми, кратке приче, хумореске, карикатуре настављају да забављају милионски аудиторијум: од ТВ екрана до књига, новина, радио-таласа. Ако је смех често најбољи лек, може се рећи да је испунио жељу родитеља и постао успешан лекар. Али, доктор за смех.