Doktor za smeh

Dejan Pataković bio je đak kad je marta 1958. objavio prvu karikaturu u tada moćnom humorističkom listu „Jež”, spajajući u stvari nespojivo: da golobradom đaku karikaturu prihvati u to vreme neprikosnoveni humoristički magazin!

Izgleda da je to bilo presudno, jer je u tom vižljastom momku otkriven talenat za karikaturu, a kasnije za humor i satiru. Kad je krenula „Politika Ekspres”, oktobra 1963, na beogradskoj rubrici je svakog dana imao svoje „ćoše” za karikaturu. Poželeo je da postane stalni član redakcije, ali mu je glavni urednik rekao da im je potreban – pisac. Pa, ako zna da piše, neka pokuša. Imao je sreće. Dragan Orlović, urednik u „Ekspresu”, ponudio mu je da bude saradnik na TV strani, koju do tada nije imao nijedan naš list, što mu je otvorilo sva vrata.

Ceo radni vek proveo je u „Politikinoj” kući, od čega 25 godina kao urednik u „Ekspresu”, a deceniju i po kao glavni urednik magazina „Huper”. Satiričnu rubriku „Kaktus” u „Ekspresu” je pisao 23 godine.

Detinjstvo i rane studentske dane proveo je na Vračaru, preko puta današnjeg Muzeja „Nikola Tesla”. U kući su bile tri generacije. Baka, deda, mama i tata, i on jedinac. Otac i deda su bili pravnici. U porodici su svi želeli da upiše medicinu, da postane lekar, a on je završio istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu.

– Intervjuisao sam mnoge poznate televizijske ličnosti, pisce, pevače, glumce, slikare. Na televiziji sam se, kao novinar, osećao kao kod kuće – priseća se tog vremena.

– U proleće 1978. stigla mi je ponuda iz snova. Jovan Ristić Rica mi je predložio da budem scenarista za zabavnu seriju „Sedam plus sedam”, sa grupom „Sedmorica mladih”. Oberučke sam prihvatio i izgurao 20 emisija. Bila je to hit serija: ulice su bile prazne, deca su bežala iz škole da stignu na početak...

Druženje sa Minimaksom

Njegova biografija je krcata podacima i uspesima, nagradama i zvučnim televizijskim imenima sa kojima se družio, razgovarao, o kojima je pisao. Sa setom i radošću se seća saradnje i druženja sa Milovanom Ilićem Minimaksom.

Davne 1967. počeo je saradnju s Milovanom Ilićem, koji je tada napravio pravu radio revoluciju svojom emisijom „Minimaks”. Minimum govora, maksimum muzike. Ovako se Dejan priseća tog vremena:

– Milovana Ilića sam znao iz „Ježa”. Putovali smo na festival humora u Piran kad mi se poverio da je iz protesta napustio „Jež” i prešao u Radio Beograd, gde sprema novu emisiju. Ona je emitovana subotom od osam do 12 sati, i sarađivao sam u svih 250. Dodam li tome i 1.260 emisija „Tup tup”, koje je radio pod parolom „Nikad subotom, uvek nedeljom”, u kojima sam takođe bio stalni saradnik, sve će vam biti jasno. Mića Ilić je bio ležeran, duhovit, britkog humora, što bi se reklo rođeni voditelj. Bila mi je čast da radim s njim, uveren da se takav više nikada neće pojaviti kod nas.

Ali, gle čuda!

– Baš na moj rođendan, 23. maja 2010. startovala je na televiziji nova emisija „Veče s Ivanom Ivanovićem”. Ivan, kao simpatični voditelj „Keš taksija” sad je „zagrizao” veći plen. Sat i po vrcavog humora, kritike društvenih i političkih pojava, razgovori s atraktivnim gostima. Rođen je novi TV velemajstor, koji je iz emisije u emisiju sve razigraniji, sigurniji i duhovitiji. Priključio sam se ekipi u trećoj emisiji. Kada je Ivan imao 35 godina, ja sam imao duplo – 70. Godinu dana kasnije, kad je on napunio 36, a ja sedamdeset jednu, čestitao sam mu rođendan s porukom: „Više nisam duplo stariji. Smanjujem razliku”. Ivan ima već 440 emisija i ponosan sam što sam i dalje deo te sjajne ekipe mladih i talentovanih ljudi.

Kad čovek iza sebe ostavi 60 godina stvaralaštva, kao što je slučaj sa Dejanom, onda ne može a da se ne priseti i emisije „Vreme sporta i razonode” za koju je napisao i himnu, 300 epizoda emisije „Jovanovići”, pa „Po podne jednog pauna”... Dve godine pisao je tekstove za Batu Živojinovića, u Jutarnjem programu TV Beograd. Na Radio Beogradu 202 dve godine je vodio zabavno-muzičku emisiju „Krug Dvestadvojkom”. Pisao je scenarija i za TV Sarajevo i TV Zagreb, bezbroj programa za Novu godinu... Stizale su i nagrade: šou„Sedam plus sedam” učestvovao je na festivalu „Zlatna ruža Montrea”, osvojio „Srebrnu ružu” u Portorožu... Nagrađivali su ga u „Politikinoj” kući, bio je aforističar godine, osvojivši nagradu „Jovan Hadži Kostić”, stekao priznanje „Slobodan Kostić” za humor i satiru. Dobio je i „Zlatni beočug”, nagradu za trajni doprinos kulturi.

Hitovi za decu i Brenu

Dejan Pataković je i danas aktivan. Piše aforizme i priče u „Politici”, ima stalnu rubriku u „Ježu” i svoje strane u časopisima „Enigmatika” i „Razbibriga”, čiji je osnivač. Objavio je oko 14.000 karikatura u svim listovima negdašnje Jugoslavije, ali i u časopisima u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Bugarskoj, Mađarskoj, Rusiji... Njegov je i čuveni Zeka Peka, maskota Prvenstva Evrope u košarci, 1975.

Posebno je ponosan na porodicu: sa suprugom Mirom, diplomiranim ekonomistom, u braku je 52 godine. Starija ćerka Deana živi u Ženevi i radi kao profesor klavira u Internacionalnoj školi. Od nje ima šesnaestogodišnju unuku Lenu i trinaestogodišnjeg unuka Luku. Druga ćerka Ivana je novinar u Beogradu.

Mogli bismo još mnogo toga da nabrajamo iz stvaralaštva Dejana Patakovića. Na primer, da je objavio tri diska sa dečjim pesmama za koje je muziku komponovao Boris Bizetić. Malo se zna da je hit Lepe Brene „Moj je lola zvezda rokenrola” on napisao. Bio je gost prve emisije „Kocka, kocka, kockica”, početkom sedamdesetih, pozvan je i u pedesetu „Kockicu”, a stotu je vodio u Centru „Sava”, sa Milicom Gacin. Prvi i jedini put u smokingu i s leptir mašnom, iz TV fundusa, naravno. Pamti i sportske dane: bio je član juniorske teniske reprezentacije Srbije i drugi junior Beograda. Kasnije je igrao stoni tenis i karijeru završio među deset najboljih u Beogradu.

Njegovi aforizmi, epigrami, kratke priče, humoreske, karikature nastavljaju da zabavljaju milionski auditorijum: od TV ekrana do knjiga, novina, radio-talasa. Ako je smeh često najbolji lek, može se reći da je ispunio želju roditelja i postao uspešan lekar. Ali, doktor za smeh.