Хумор као последња линија одбране

Нажалост, код нас је „Балкански шпијун” актуелан, изгледа, било ког пролећа. То је можда и најтужнија потврда колико је Душан Ковачевић прецизно дијагностиковао друштво. Велики писци се не везују за време у којем су писани, они га превазилазе, и зато се увек изнова враћамо тим текстовима, као да проверавамо где смо данас у односу на оно што смо већ једном преживели, каже Оља Ђорђевић о горкој комедији Душана Ковачевићева која добија своје ново сценско читање на сцени Новосадског позоришта/Ujvideki sinhaz. Премијера је сутра увече, од 19 сати. Илију Чворовића тумачи искусни Арон Балаж, а Даницу Емина Салаи Елор. У екипи су и Лила Грегуш, Иштван Кереши, Жолт Мендреи.

Превод је потписао Ласло Виги, сценограф је Љубица Петровић, костимограф Дубравка Скрвце, композитор Павле Звекић. Сценски покрет потписује Андреја Кулешевић, а микс народних кола Марко Станковић. Представу су финансијски подржали Секретаријат за културу Града Новог Сада и Национални фонд за културу Министарства културе Републике Мађарске.

– Тема нестабилности државе и притиска на појединца кроз медијску пропаганду данас је готово универзална. Систематско застрашивање, стално подизање тензије, производња страха и неповерења: све то ствара атмосферу у којој човек почиње да сумња и у себе и у друге. У исто време, тај исти појединац води свакодневну борбу за егзистенцију, јер цене расту, сигурност нестаје, а осећај контроле над сопственим животом се смањује. У таквом амбијенту рађа се оно што видимо код Илије Чворовића, потреба да се хаос објасни, да се пронађе кривац, да се успостави ред макар и по цену сопственог распада. То није само прича о једној држави или једном времену, већ о механизму који се понавља у различитим друштвима када систем ослаби, а страх постане доминантно осећање. Зато „Балкански шпијун” данас не читамо само као нашу причу, већ као огледало савременог света. Он нас подсећа колико је танка линија између бриге за друштво и параноје, између потребе за правдом и потребе за контролом, и колико лако обичан човек, у жељи да заштити оно што воли, може постати жртва сопственог страха – каже Оља Ђорђевић за „Политику”.

Сценски заправо пратимо живот малог човека у свету, у којем се више ни он, ни његова породица не сналазе. О томе како се тема „шпијуна” и тајних послова рефлектује на свакодневни живот људи на Балкану, наша саговорница размишља:

– Ликови у „Балканском шпијуну” нису карикатуре, него препознатљиви модели понашања које и данас живимо. Дубоко неповерење према свему што долази споља, према непознатом и другачијем, лако се претвара у потребу да се људи обележе као „страни плаћеници” или „домаћи издајници”. То је механизам који нас држи у сталној тензији и страху. У таквом систему, лојалност се не доказује знањем или интегритетом, већ потказивањем. И то је најопаснији тренутак: када човек, да би доказао да је „на правој страни”, почне да издаје и оне најближе. Ту се види колико историја и политика улазе у породични живот и разарају га изнутра. Све то је додатно подгрејано недовољним образовањем, ограниченим изворима информација и потпуним изостанком шире слике. Када не разумеш свет, најлакше је да га се плашиш. А када се плашиш, лако пристајеш на једноставне одговоре и јасне непријатеље. Зато је „шпијун” овде мање ствар тајних служби, а много више начин размишљања. Људи почињу да живе као да су стално под присмотром, али и као да им је дужност да сумњају у друге. Овој земљи увек прете неки споља, а ми бранећи се, растурамо сами себе изнутра. И то овај комад чини болно савременим.

Оља Ђорђевић додаје да сматра да смо ми народ којем је хумор један од основних механизама одбране.

– Не постоји готово ништа страшно што нам се кроз историју десило, а да већ сутрадан није преточено у вицеве. То није површност, то је начин преживљавања. Код Ковачевића хумор никада није ту да би ублажио стварност, него да би је оголио. Ми се смејемо, али врло брзо схватимо да се смејемо себи. Тај смех нас увлачи у причу, опушта, а онда нас суочи са оним што можда не желимо да видимо. Што се тиче поруке, мислим да је Ковачевић исувише велики писац да би слао једнозначне поруке. Као и код свих великих аутора, његов комад функционише као огледало. Не говори нам шта да мислимо, него нас тера да се препознамо. А то препознавање често није пријатно. И можда је управо у томе његова снага: он нас не учи, него разоткрива – објашњава редитељка.

Оља Ђорђевић важи за правог мајстора комедије. О томе како хумор и сатира доприносе критици друштвених и политичких проблема у представи одговара:

– Што се тиче сценског читања, оно скида све вишкове. И тада се тачно види колико је комад жив, колико погађа и колико је опасан. Фокус је на тешким годинама несташица за које смо веровали да су иза нас. Међутим, бонови, редови, чекања… све оно што смо мислили да припада прошлости, поново почиње да делује као реална могућност. И управо зато текст одзвања још јаче, јер више није само сећање, него упозорење. Сатира више није критика овог друштва, сатира је оно што живимо. Стварност је постала толико апсурдна да је често надмашила сваку позоришну конструкцију. Радимо представу у сенци реалних страхова, па и идеје могућег нуклеарног рата, уз политичке изјаве које звуче као лош текст, али су, нажалост, стварност. И онда се поставља питање: да ли позориште још увек имитира живот или живот имитира лошу сатиру? У том смислу, хумор више није само средство критике, него и последња линија одбране. Питање је само: имамо ли га још довољно? Или и он полако бледи заједно са светом који све више губи боју?