Са медведима на „добар дан”

Миодраг Петровић је био професор у Бајиној Башти, радио је са децом и од деце нешто научио, а то је да се малишани не смеју лагати, јер они то врло добро осете и спознају. Научио је још нешто – да наша деца данас више знају о пингвинима, лавовима и тигровима, него о живом свету који нас окружује.

Тако је настала збирка прича о Тари и животињама које је настањују – „Медвед Милисав и другари”, са циљем да се деци приближи тај живи свет који нас окружује и о коме, да будемо искрени, сви мало знамо, а деца понајмање. То је било гесло којим се руководио – да на искрен и допадљив начин говори о овој нашој лепој, многима и најомиљенијој планини.

Миодраг Петровић је градско дете, рођен у Краљеву. На асфалту је проводио детињство. Често се упита откуда је толико везан за ове планинске крајеве и непрегледне шуме. Ту љубав испољио је и у делу „Знак питања Петре”, која говори о животу на нашем селу од 1840. до данас – како се радило, како се орало, копало, како су се крале девојке и ишло у рат.

Сусрет са мрким царем

Као дипломирани инжењер шумарства упознао је сваки педаљ националног парка, сву флору и фауну, а медведи су му омиљени и у жижи његовог интересовања. Претходна његова књига – „Медвед и његова станишта на Тари”, настала је после двадесетогодишњег истраживања.

– Сада имамо џи-пи-ес, камере, огрлице, а својевремено свега тога није било. По природи сам радознао, сакупљао сам приче до којих сам могао да дођем, дружио се с медведима, пролазио поред њих, само што једни другом нисмо „добар дан” говорили – каже Милисав.

Њему то ништа страшно није било, јер је добро упознао ову животињу с којом се деца најрадије играју у свом детињству док је још опшивена плишом. Али касније, богами, многе би обухватила језа при изненадном сусрету.

Милисав томе не придаје ни пет пара. Је л’ било опасно?

– Не превише. Правило је да се не праве никакви нагли покрети, само прибрано и онда нема проблема. Можете се мирно мимоићи на путу.

Данас деца нажалост више знају о мајмунима, лавовима и тигровима него о животињском свету Србије, иако је медвед један од симбола Таре. Оно што је лав за Африку, то је овде мрки медвед, европско-сибирски цар животиња.

У националном парку има шездесетак примерака и наша земља је једна од ретких европских земаља где још постоји ова врста. У многима је изумрла због лова, а код нас је, срећом, забрањен 2003. године. Рецимо, у Немачкој га нема, сем у зоолошким вртовима, а главни град те државе је добио име по њему. Остао је само „сребрни”, који се даје на филмском фестивалу. И у суседној Босни се још лове, па кад ови са Таре пређу Дрину, дођу у опасност, а они ову реку препливају као од шале.

Прича о медведима и Тари добила је сада и прозну форму у збирци о меди Милисаву и другарима, а следеће што планира јесу сликовнице.

– Покушао сам да испричам причу о Тари онако како би је, по неком мом осећају, испричале животиње. И медвед коме сам дао име Милисав, али и орао и соко, вук, лисица, видра, детлић, зец... Јазавац размишља: „Да је шума без птица пуста, нема и страшна. Нема своју лепоту и доброту… Зато смо сви ми ту да заједно живимо и чувамо то што имамо, јер друго немамо!”

Породица вука Вукоја

Поред заштите природе, у неким причама је наглашена улога и значај породице. Тако у причи „Вук Вукоје” стоји: „Јака, здрава и сложна породица ће и у најтежим условима за живот опстати и преживети и… изаћи још јача и сложнија.”

Када упознамо животињски свет и њихову улогу у природи, можемо схватити колики значај имају и колико су повезане са нама, а ми са природом. О неким животињама влада потпуно погрешно мишљење и веровање, па тек онда када сагледамо њихов живот, видећемо колико су значајне и која им је улога у природи.

У причама о медведу, Мирослав Петровић размишља и закључује: „У шуми, природи – све се зна: шта ко ради, ко са ким живи на истом месту, ко је коме храна, ко се од кога брани, ко кога јури – то је увек било тако и тако треба да остане, то је закон природе.”