Разгледница које више нема

Национално благо уништено у огњу окупатора 

Априлско бомбардовање 1941. било је кобно и за здања културе и знања. Вишевековно културно и књижевно благо Србије тог пролећа чекало је у сандуцима да са Косанчићевог венца буде превезено на неко сигурније место, али је заувек нестало. У току нацистичког бомбардовања престонице у неповрат је отишло више стотина хиљада књига, докумената средњовековних списа, свезака Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, зграде која је две деценије раније купљена од индустријалца Милана Вапе.

Нешто даље одатле, такође у центру, у првој половини прошлог века тадашњу Поенкареову улицу красило је здање Друге мушке гимназије. Зграда која је прилично лепо била уклопљена међу остале у тој улици, кућа гимназијалаца била је до 1941. када је готово уништена у бомбардовању. На њеном месту шездесетих је никла седамнаестоспратница у коју се уселио најстарији дневни лист на Балкану. Простор са кога се некада улазило у школу пре две године преименован је у Трг Политике, а некадашња гимназија данас станује на Зеленом венцу као Филолошка.

Цара Уроша 20 – адреса намењена вери

Када београдски наставници повремено пожеле да ђацима час одрже ван школских зидина, једно од културних здања је Галерија фресака у Улици цара Душана 20. Али, да Други светски рат није оставио страшне ожиљке по Београду, на тој адреси би се налазило друго, али такође врло значајно здање – синагога Бет Израел. Сефардска синагога, коју су нацисти спалили 1944, саграђена је у маварском стилу по пројекту Милана Капетановића. Како је остало забележено у хроникама, камен темељац за њу положио је краљ Петар Први 1907, а за неколико деценија постојања била је врло препознатљив објекат у Београду због фасаде са водоравним тракама у бојама од камена и опеке и украсима од теракоте.

Од Симићеве куће на периферији до дворског комплекса 

Ако су на промену изгледа неке локације прилично утицале и историјске околности и смене владара и различите визије архитеката и урбаниста, то је некадашњи Дворски парк. На овом простору у првој половини 19. века политичар и пословни човек Стојан Симић подигао је раскошну кућу (простор између два данашња двора), и није деловало да ће то бити адреса српских династија у другој половини 19. и у првој половини 20. века. Четрдесетих 19. века простор који данас припада ужем центру града био је периферија. Србија је 1842. Симићеву кућу откупила и уредила за потребе кнеза Александра Карађорђевића. Када је он абдицирао 1858. то је постала резиденција Обреновића. Са леве стране Симићевог здања (из правца данашње Улице краља Милана) половином 19. века подигнут је мали двор (конак) у коме је као престолонаследник боравио кнез Михаило. Са десне стране Симићеве куће, гледано из истог правца, Кнез Милош је 1858. решио да гради двор за кнеза Михаила. То није данашњи Нови двор, већ његов претходник. Али кнез Михаило је ипак отишао у Симићево здање, а у двору са кулама боравиле су државне институције. Данас нема ни Симићевог здања, ни малог двора, ни двора са кулама. Прво је нестао мали двор срушен у другој половини 19. века, а на чијем месту је подигнут Миланов двор, који знамо ко Стари двор или Скупштину града Београда. Две деценије касније нестало је Симићево здање. Срушено је 1904. године пошто су у њему мучки убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Само неколико година касније срушен је и двор са кулама како би на том месту био подигнут двор краља Петра Првог Карађорђевића. Дворски комплекс из правца данашње Улице краља Милана својевремено су красиле велелепне камене капије, а у унутрашњости комплекса и лучна зграда Маршалата двора. Данас нема декоративних капија, нити Маршалата, а два преостала двора иако су опстала нису очувана у изворном облику. Нарочито Стари. Спољашност Старог двора су красиле две обле куполе, скулптуре орлова, улаз из правца парка није био симетричан као данас… Промени изгледа кумовала су оштећења дворског здања у Првом, а нарочито Другом светском рату, али и послератна обнова када су начињене и најзначајније измене. По идеји урбаниста, десетак година после Другог светског рата срушена је препознатљива зграда Маршалата.

„Лондон” и „Париз”

Први престонички хотел „Код јелена”, касније „Старо здање” подигнут је 1843. на углу садашњих улица Краља Петра, Чубрине, Иван-бегове и Грачаничке. Ову зграду краљица Наталија почетком 20. века продала је држави, која је тај објекат уступила дирекцији државних железница. Зграда првог хотела срушена је 1938.

Мало ко зна због чега се „код Лондона” описује угао Кнеза Милоша и Краља Милана. Томе је кумовао истоимени хотел подигнут 1873. године. Његови стални гости били су посланици у току заседања скупштине, која се тада налазила нешто ниже.

Београд је имао и свој „Париз” изграђен око 1870. на улазу у простор између Теразија и Трга Николе Пашића. Са мапе престонице нестао је убрзо после Другог светског рата приликом преуређења центра главног града Југославије.

Балканско полуострво многи називају буретом барута, а ни истоимени хотел назван по њему није имао мирнију причу. Првобитно хотелско здање са тим именом као једноспратно подигнуто је 1860. Стари хотел на том месту се налазио до 1935. када је срушен, а онда је, по пројекту архитекте Александра Јанковића, подигнут онај каквим га данас знамо и који је у песми опевао и Здравко Чолић.