Ликовна музика Ђорђа Ивачковића

Критичар Жорж Будај таленат сликара Ђорђа Ивачковића (1930–2012) видео је у следећем: „Његова једина мисао јесте да нам пренесе неку емоцију, чисто тренутну, која ће посредством заната организовати композицију, пронаћи динамичну равнотежу”. Његово стваралаштво, препознатљив апстрактан потез, називали су „бубњарским соло тачкама” или „ликовном музиком”, што не чуди, будући да је реч о уметнику који је био архитекта по образовању, али и музичар, џезер, на чијим су изложбама организовани и концерти.

У Галерији Рима у Београду од вечерас у 19 сати биће представљен делом опуса – реч је о делима из „Београдског периода”, ране стваралачке фазе из 1961. и 1962, сликама које је аутор чувао до краја живота мада их никада није излагао.

Средином педесетих година прошлог века Ивачковић је самостално почео да слика, након одслужења војног рока путује по Европи да би се информисао о тенденцијама у ликовним уметностима (Италија 1957, Немачка 1959), и одлучује да му ова област буде животни позив. Како подсећа Невена Мартиновић, у тексту каталога који прати поставку, незаобилазно је рећи да његово сликарско формирање представља издвојен случај у нашој средини педесетих година 20 века.

Чињеница да никада није био под утицајем уметничких збивања земље у којој је рођен, нити је за њих био претерано заинтересован, већ је своју инспирацију црпео из западног апстрактног сликарства, пре свега француског и америчког – чини га посебним за то доба. Након трајног настањивања у Паризу 1962, прву самосталну изложбу одржава у француској престоници 1963, да би на париском Бијеналу младих 1965. постигао велики успех. Афирмисала га је прво француска критика па онда наша – југословенска стручна јавност открила га је тек после тог наступа. Од 1967. почиње да излаже у Југославији, прву самосталну изложбу у домовини приређује 1971. у Београду, мада највећи и најзначајнији део својих дела ствара у Паризу.

Приредио је близу тридесет самосталних поставки, последњи пут излагао је у Крагујевцу 2011. Његова дела чувају се у Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, Центру Помпиду у Паризу и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Остали су и бројни забележени разговори које је водио са многим историчарима уметности, у сваком од тих текстова понаособ могу се наћи пасажи путем којих је могуће стећи увид у његово уметничко биће.

У том смислу, сликовит је и део разговора који је Ивачковић водио са Ирином Суботић: „Апстракција је показала да је најуниверзалнија сликарска комуникација. Она је независна, одвојена од визије, од представе, од мање-више одређене асоцијације на видљив свет који везује дух ствараоца и посматрача те отежава продор до суштине, до дијалога са односима ликовних квалитета. Сматрам да је језик апстрактне уметности, у условима изузетне ангажованости и сензибилитета у домену ликовног општења, једини пут ка апсолутном”.