Више од игре у подруму

Београдски фестивал игре који је овог априла одржан пети пут  понудио нам је, под слоганом „Више од игре”, отворени дијалог савремених уметности, прожимање кореографије са дизајном, архитектуром, музиком, филмом, сликарством, вајарством… Балет миланске Скале на отварању и Национални балет из Марсеја на затварању заокружили су петогодишњицу фестивала на најбољи могући начин.

Београдској публици представио се читав тим светски признатих кореографа средње генерације од којих су неки и даље активни играчи, а сви вешти директори или уметници високе репутације: Мауро Бигонцети, Фредрик Фламан, Шен Веи, Ђулијерме Ботељо, Едвард Клуг, Гај Вајзман и Рони Хавер…

Већ пету сезону београдска публика гледа врхунске балетске трупе, почев од Маријинског театра из Санкт Петербурга, Балета Париске опере, чувеног НДТ (Нидерланд данс театар) из Хага, шведског Кулберг балета, а сада се десило и оно готово немогуће. Први пут у овом региону гостовао је и Балет миланске Скале упркос томе што има врло крута правила. Упорност, али и пријатељство Аје Јунг, суоснивача фестивала, са неким балетским играчима Скале допринели су да најзад дође до овог гостовања. Њени преговори са Скалом трајали су више него и сам фестивал – седам година, а најзад потписан уговор са Театром миланске Скале броји читаве 43 странице.

Аја Јунг, уз Небојшу Брадића оснивач фестивала, осмишљава цео фестивал сама за својим компјутером, док пословне сусрете обавља у кафићу „Фрачи”, у подруму своје породичне куће на Дорћолу. То ће бити, каже, њен meeting point за састанке све док се нека од надлежних институција које брину о српској култури не сети да Фестивалу игре, који у Београд доводи најпрестижније балетске компаније и кореографе из света, додели бар неку малу канцеларију. Треба ли је ипак пустити да све ради сама?

Фестивал и даље делује без канцеларије, реализован од стране веома малог тима, а треба закуцати на многа врата, тамо где су републичка и градска каса за културу, где су спонзори, медији... Тај тим их је увек проналазио, па тако и наш лист као медијског покровитеља, који фестивал подржава од његовог почетка.

Продукција фестивала, каже Аја Јунг, увек креће из прошлогодишњег минуса и са огромном финансијском неизвесношћу која траје и после званичног краја. Да би овакав фестивал могао да се одржи, трупе и кореографи морају бити резервисани неколико сезона унапред, уз гаранцију свих услова. То није лако у земљи у којојсе још нису одомаћили рано планирање, визија и стратегија у области културе.

Игра се овде још посматра у домену хобија. Многе озбиљне земље управо на уметничкој игри базирају своју културну стратегију и представљају своје културе ван граница. Нама је плесна разгледница из тог света ранијеобично стизала посредством Битефа, док је Београдски фестивал игре храбро скинуо стари рам и пред нама су се појавиле нове димензије и облици. Видели смо први пут оно што се у свету већ сматра класиком савремене игре.

Време је да се и локална плесна заједница инфицира утицајима и да аматеризам и експеримент, каквима смо се задовољавали у годинама мрака, уступе место квалитету који ће обезбедити континуитет у периоду између два фестивала.А и да фестивал који нуди више од игре, који је створио своју одану публику и „размазио” је високим квалитетом, добије званичну адресу и – бар неколико заслужених квадрата.