Više od igre u podrumu

Beogradski festival igre koji je ovog aprila održan peti put  ponudio nam je, pod sloganom „Više od igre”, otvoreni dijalog savremenih umetnosti, prožimanje koreografije sa dizajnom, arhitekturom, muzikom, filmom, slikarstvom, vajarstvom… Balet milanske Skale na otvaranju i Nacionalni balet iz Marseja na zatvaranju zaokružili su petogodišnjicu festivala na najbolji mogući način.

Beogradskoj publici predstavio se čitav tim svetski priznatih koreografa srednje generacije od kojih su neki i dalje aktivni igrači, a svi vešti direktori ili umetnici visoke reputacije: Mauro Bigonceti, Fredrik Flaman, Šen Vei, Đulijerme Boteljo, Edvard Klug, Gaj Vajzman i Roni Haver…

Već petu sezonu beogradska publika gleda vrhunske baletske trupe, počev od Marijinskog teatra iz Sankt Peterburga, Baleta Pariske opere, čuvenog NDT (Niderland dans teatar) iz Haga, švedskog Kulberg baleta, a sada se desilo i ono gotovo nemoguće. Prvi put u ovom regionu gostovao je i Balet milanske Skale uprkos tome što ima vrlo kruta pravila. Upornost, ali i prijateljstvo Aje Jung, suosnivača festivala, sa nekim baletskim igračima Skale doprineli su da najzad dođe do ovog gostovanja. Njeni pregovori sa Skalom trajali su više nego i sam festival – sedam godina, a najzad potpisan ugovor sa Teatrom milanske Skale broji čitave 43 stranice.

Aja Jung, uz Nebojšu Bradića osnivač festivala, osmišljava ceo festival sama za svojim kompjuterom, dok poslovne susrete obavlja u kafiću „Frači”, u podrumu svoje porodične kuće na Dorćolu. To će biti, kaže, njen meeting point za sastanke sve dok se neka od nadležnih institucija koje brinu o srpskoj kulturi ne seti da Festivalu igre, koji u Beograd dovodi najprestižnije baletske kompanije i koreografe iz sveta, dodeli bar neku malu kancelariju. Treba li je ipak pustiti da sve radi sama?

Festival i dalje deluje bez kancelarije, realizovan od strane veoma malog tima, a treba zakucati na mnoga vrata, tamo gde su republička i gradska kasa za kulturu, gde su sponzori, mediji... Taj tim ih je uvek pronalazio, pa tako i naš list kao medijskog pokrovitelja, koji festival podržava od njegovog početka.

Produkcija festivala, kaže Aja Jung, uvek kreće iz prošlogodišnjeg minusa i sa ogromnom finansijskom neizvesnošću koja traje i posle zvaničnog kraja. Da bi ovakav festival mogao da se održi, trupe i koreografi moraju biti rezervisani nekoliko sezona unapred, uz garanciju svih uslova. To nije lako u zemlji u kojojse još nisu odomaćili rano planiranje, vizija i strategija u oblasti kulture.

Igra se ovde još posmatra u domenu hobija. Mnoge ozbiljne zemlje upravo na umetničkoj igri baziraju svoju kulturnu strategiju i predstavljaju svoje kulture van granica. Nama je plesna razglednica iz tog sveta ranijeobično stizala posredstvom Bitefa, dok je Beogradski festival igre hrabro skinuo stari ram i pred nama su se pojavile nove dimenzije i oblici. Videli smo prvi put ono što se u svetu već smatra klasikom savremene igre.

Vreme je da se i lokalna plesna zajednica inficira uticajima i da amaterizam i eksperiment, kakvima smo se zadovoljavali u godinama mraka, ustupe mesto kvalitetu koji će obezbediti kontinuitet u periodu između dva festivala.A i da festival koji nudi više od igre, koji je stvorio svoju odanu publiku i „razmazio” je visokim kvalitetom, dobije zvaničnu adresu i – bar nekoliko zasluženih kvadrata.