Без кајања

Не тако давно кинески званичници били су увређени и љути због коментара и извештаја емитованих на Си-Ен-Ену. Притиснута кинеским бесом, америчка ТВ мрежа је одговорила: „Извините ако мислите да смо вас увредили”.

Другим речима, ми не мислимо да је било увредљиво то што смо објавили, али ако ви тако мислите онда можемо да се извинимо, не због нас, него да вама учинимо. Извињење без кајања због нечег што је речено или учињено постало је спасоносна „формула” којој се прибегава у тежњи да се помире захтев јавности за објашњење или правдање и сопственог осећаја да грешка није начињена.

Извињењем, написаним у сличном тону, редакцијама се обратио и Војин Ђорђевић, овога пута не представљајући се као бизнисмен, већ као отац двадесетогодишњег Слободана, који је тренутно у притвору, јер тужилаштво основано сумња да је пре четири ноћи покушао да убије вршњака Атилу, чија је кривица била што је са другом и девојком седео на клупи. Слободан Ђорђевић и Лука Тубић, како се незванично сазнаје, под видним утицајем алкохола, добацивали су девојци, па је избила свађа, а онда су се они окомили на Атилу и његово друштво због националне припадности. Од вербалних напада прешло се на физичке, а нож, који је, према наводима тужилаштва, држао Слободан Ђорђевић, дубоко се зарио Атили у стомак.

Јавност је била згрожена, јер није прошло ни недељу дана откако је један седамнаестогодишњак преминуо јер га је такође вршњак убо ножем у срце, али и тиме да је Атила рањен сат након поноћи у центру града и да у први мах нико није смео да му приђе и помогне.

Поводом ове трагедије, Војин Ђорђевић потписује саопштење које започиње речима: „Изузетно ми је жао због овог немилог догађаја у којем је наш суграђанин младић Атила повређен и желим да се што пре опорави и врати својој породици са чијом патњом такође саосећамо и моја породица и ја. Као родитељ који је посвећен својој деци тешко ми је да прихватим да је мој син учествовао у овом несрећном догађају, који је у супротности са његовим васпитањем и не одражава његов позитиван однос према животу.”

Војин Ђорђевић изражава жаљење због, како каже, немилог догађаја, али се не извињава, нити каје, и о томе нема ни речи у његовој изјави за медије сроченој очигледно због тога да се јавности покаже како је то тек био случај у коме се Атила, ето, повредио, а не тешко кривично дело које је, сумња се, починио управо његов син. Уобичајено родитељско неприхватање да је његово дете криминалац или насилник могло би бити схватљиво да је реч о првом изгреду, али када оно ескалира као резултат низа прећутаних увредљивих испада, насилничког понашања и изгреда, тешко се може разумети. Једно од најтежих кривичних дела, по квалификацији тужиоца, тешко убиство у покушају, само је логичан след ранијег насилничког понашања на које нису на одговарајући начин реаговали ни породица, али ни друштво.

Уосталом, да ли неко заиста може да поверује да се позитиван однос према животу исказује ношењем ножа у вечерње изласке?