Фејсбук је машина за манипулацију

Ре­чи Ка­миј Ло­ранс у ње­ном но­вом ро­ма­ну „Мо­гла бих то би­ти ја”, оштре по­пут но­жа, не­ми­ло­срд­но се­ку док го­во­ри о дис­кри­ми­на­ци­ји пре­ма же­на­ма. „Од се­ве­ра до ју­га , вла­да јед­на те иста дик­та­ту­ра, без об­зи­ра на то да ли је фун­да­мен­та­ли­стич­ка или пор­но­граф­ска... Же­не ста­ри­је од 50 го­ди­на не из­но­се се на пи­ја­цу по­што ни­су при­клад­не за упо­тре­бу ко­ју куп­ци хо­ће да им на­ме­не”, пи­ше она кроз сво­ју ју­на­ки­њу Клер Мил­кам, алу­ди­ра­ју­ћи на чи­ње­ни­цу да су же­не од­вај­ка­да тре­ти­ра­не као објек­ти и на­во­ди при­ме­ре Ма­кро­на и ње­го­ве знат­но ста­ри­је су­пру­ге ко­ји иза­зи­ва­ју по­до­зре­ње или Ма­до­не ко­јој љу­ди „за­ме­ра­ју да же­ли и да­ље да по­сто­ји”. Не за­бо­ра­вља да на­по­ме­не да су у Фран­цу­ској на кра­ју 19. ве­ка у вре­ме Уисман­са, бра­ће Гон­кур и „ве­ли­ких же­но­мр­за­ца свих фе­ла“, има­ли и јед­ног ле­ка­ра ко­ји се отво­ре­но за­ла­гао да се „ис­ко­ре­ни жи­во­тињ­ка са пун­ђом“. 

Овај ро­ман сти­же 8. маја и пред на­шу чи­та­лач­ку пу­бли­ку у из­да­њу Ла­гу­не у пре­во­ду Гор­да­не Бре­бе­ри­не, а Ка­миј Ло­ранс уско­ро до­ла­зи у Ср­би­ју као уче­сни­ца „Мо­ли­је­ро­вих да­на“, ма­ни­фе­ста­ци­је ко­ју већ тра­ди­ци­о­нал­но ор­га­ни­зу­је Фран­цу­ски ин­сти­тут, ове го­ди­не од 14. до 17. ма­ја. По­зна­та фран­цу­ска књи­жев­ни­ца, до­бит­ни­ца на­гра­да Фе­ми­на и Ре­но­до гим­на­зи­ја­ла­ца (2000. го­ди­не) пред­ста­ви­ће сво­је но­во де­ло нај­пре у Кра­гу­јев­цу (14. ма­ја), за­тим у Ни­шу (15. ма­ја) и у Бе­о­гра­ду у књи­жа­ри Дел­фи у СКЦ-у (17. ма­ја). 

До са­да је об­ја­ви­ла 11 ро­ма­на (код нас су об­ја­вље­на још два: „У твом за­гр­ља­ју” 2004. и „Ни ти ни ја” 2007), пи­ше хро­ни­ке за „Има­ни­те”, „Монд” и „Ли­бе­ра­си­он”, и пре­да­је на Ин­сти­ту­ту по­ли­тич­ких на­у­ка у Па­ри­зу. 

Пр­ви део ва­шег но­вог ро­ма­на има на­зив „Црк­ни да­бог­да”, а ва­ша ју­на­ки­ња Клер Мил­кам ка­же да је то је­ди­на по­ру­ка ко­ју му­шкар­ци има­ју за же­не и да то ни­је ме­та­фо­ра. Ни­је ли то ипак ма­ло пре­те­ра­но?

Ис­ко­ри­сти­ла сам ту фра­зу ко­ју њој упу­ћу­је је­дан му­шки лик у ро­ма­ну ка­ко бих на­пра­ви­ла сим­бо­лич­ну фор­му­лу ми­зо­ги­ни­је. „Црк­ни да­бог­да, бе­жи, усту­пи ме­сто мла­ђи­ма, усту­пи ме­сто му­шкар­ци­ма“. На­рав­но, не тре­ба то схва­ти­ти до­слов­но, то је са­мо је­дан симп­том сек­си­стич­ког на­си­ља, на­ро­чи­то пре­ма же­на­ма у из­ве­сној до­би. 

Ваш ро­ман је без сум­ње оштра кри­ти­ка ми­зо­ги­ни­је, ко­ја је чак и да­нас за мно­га дру­штва нор­мал­на ствар. Ка­ко оце­њу­је­те си­ту­а­ци­ју у Фран­цу­ској? По­сто­ји ли да­нас по­тре­ба за фе­ми­ни­змом?

Увек по­сто­ји по­тре­ба за фе­ми­ни­змом и то сву­да, са­мо у раз­ли­чи­тим сте­пе­ни­ма. У Фран­цу­ској је не­рав­но­прав­ност по­ло­ва и да­ље ве­о­ма ја­ка ка­ко про­фе­си­о­нал­на, та­ко и дру­штве­на, кул­тур­на. Не­јед­на­кост кад је реч о жи­вот­ној до­би, ко­јом се ја до­ста ба­вим у овом ро­ма­ну, са­мо је је­дан аспект те не­рав­но­прав­но­сти, али он нај­бо­ље го­во­ри о то­ме да су кроз исто­ри­ју же­не тре­ти­ра­не као објек­ти – објек­ти жуд­ње, за­тим рав­но­ду­шно­сти и на кра­ју пре­зи­ра. Основ­на ам­би­ци­ја фе­ми­ни­зма је­сте да се из­бо­ри да же­не бу­ду су­бјек­ти као и му­шкар­ци, а не објек­ти, за шта их сма­тра­ју ши­ром пла­не­те.

У уво­ду књи­ге, чак, по­ми­ње­те Ма­кро­на и ње­го­ву су­пру­гу Бри­жит ка­ко би­сте илу­стро­ва­ли те пред­ра­су­де?

Бри­жит Ма­крон је би­ла из­ло­же­на па­кле­ним на­па­ди­ма у ме­ди­ји­ма због раз­ли­ке у го­ди­на­ма ко­ја по­сто­ји из­ме­ђу ње­ног му­жа и ње. Оно што ја под­вла­чим је­сте не­прав­да и не­до­ста­так си­ме­три­је: да је слу­чај обр­нут и да је он ста­ри­ји од ње два­де­сет го­ди­на, ни­ко их ни­ка­да не би кри­ти­ко­вао. То би се сма­тра­ло нор­мал­ним. Та аси­ме­три­ја је очи­гле­дан знак сек­си­зма и ми­зо­ги­ни­је. Та дис­кри­ми­на­ци­ја ка­да су го­ди­не у пи­та­њу за­сни­ва се ис­кљу­чи­во на дру­штве­ној кон­струк­ци­ји у чи­јој осно­ви ле­жи ар­ха­ич­на пред­ра­су­да. Бри­жит Ма­крон сво­јом ви­дљи­во­шћу до­при­но­си де­кон­струк­ци­ји те дру­штве­не пред­ра­су­де и бор­би про­тив ње.

И ка­ко су му­шкар­ци ре­а­го­ва­ли на ову ва­шу књи­гу?

То не бих зна­ла да ка­жем. Колико мушкараца толико и реакција.  

Ваш ро­ман је је­дан ра­шо­мон, где на­ла­зи­мо при­чу у при­чи. Чак се спи­са­те­љи­ца, аутор­ка пр­вог де­ла ро­ма­на ко­ја се у дру­гом де­лу по­ја­вљу­је као на­ра­тор, зо­ве Ка­миј као и ви. То је игра?  

Од­у­век сам во­ле­ла ро­ма­неск­не кон­струк­ци­је тог ти­па, ро­ман у ро­ма­ну, по­пут оних ру­ских ба­бу­шки. То је­сте јед­на игра, ако баш хо­ће­те, али озбиљ­на игра ко­ја ис­тра­жу­је гра­ни­це из­ме­ђу ствар­но­сти и фик­ци­је. То је и раз­лог што се лик из дру­гог де­ла ро­ма­на зо­ве Ка­миј. Да ли сам то ја или је реч о из­ми­шље­ној лич­но­сти? За­ба­вља ме да пу­стим да за­пло­ви та ми­сте­ри­ја. Чак је и пре­зи­ме ју­на­ки­ње из пр­вог де­ла (Мил­кам) ана­грам мог име­на (на фран­цу­ском Ca­mil­le – Mil­le­cam).

Упо­тре­бља­ва­те и Феј­сбук као ро­ма­неск­но сред­ство?

Да, Феј­сбук нам до­зво­ља­ва да са­кри­је­мо свој иден­ти­тет, да ла­же­мо, да ма­ни­пу­ли­ше­мо и сви ко­ри­сни­ци дру­штве­них мре­жа на не­ки на­чин ис­ко­ри­шћа­ва­ју ту ње­го­ву ро­ма­неск­ну моћ. Они се­бе кре­и­ра­ју као ли­ко­ве ро­ма­на, ре­жи­ра­ју соп­стве­ни жи­вот, за­ми­шља­ју жи­во­те дру­гих, про­на­ла­зе при­че ма­ње или ви­ше фик­тив­не. Феј­сбук је ма­ши­на за из­ми­шљо­ти­не, па га у том сми­слу и те ка­ко ко­ри­сти и мо­ја ју­на­ки­ња.

Во­ли­те да пи­ше­те о соп­стве­ним ис­ку­стви­ма, али та­кво пи­са­ње по­не­кад мо­же би­ти и опа­сно по вас или по дру­ге?

Књижевност у ко­јој не ри­зикују ни пи­сац, ни чи­та­лац, ни­ко­га не за­ни­ма. Пи­са­ње увек под­ра­зу­ме­ва моћ да ка­же­мо не­што о се­би, о дру­ги­ма. Да­кле, јед­на књи­га мо­же иза­зва­ти гла­си­не, не­при­јат­но­сти, мо­же да по­вре­ди не­ко­га. Али тре­ба та­ко­ђе има­ти по­ве­ре­ња у пи­сца ко­ји ме­ри сва­ку реч и ко­ји оно што же­ли да ка­же не­ће упо­тре­би­ти као оруж­је на­ме­ње­но за осве­ту. Ја не пи­шем из же­ље за осве­том. 

По­сле смр­ти си­на на­пи­са­ли сте ро­ман „Фи­лип”, а ка­да је по­сле то­га та­ко­ђе по­зна­та књи­жев­ни­ца Ма­ри Да­ри­је­сек на­пи­са­ла ро­ман „Том је мр­тав” ме­ди­ји су пи­са­ли да сте је оп­ту­жи­ли за пла­ги­јат?

Ни­ка­да ни­сам оп­ту­жи­ла Ма­ри Да­ри­је­сек ни за шта. Са­мо сам 2007. на­пи­са­ла је­дан ду­га­чак чла­нак у Књи­жев­ној ре­ви­ји, где сам ре­кла да ми­слим да је њен ро­ман лош. Али ни­ка­да јој не бих ус­кра­ћи­ва­ла пра­во да пи­ше о че­му год хо­ће, за­и­ста ни­ка­да, та­ко да ни­је би­ло ни мо­јих оп­ту­жби, ни суд­ског спо­ра, су­прот­но гла­си­на­ма ко­је је она про­но­си­ла где год је сти­гла.