Кафа у средишту земље

Да ли сте седели у кафићу за који сте морали да потпишете да улазите на сопствену одговорност? Ако нисте у Србији постоји такав „локал”. И то 400 метара испод површине мора. До кафића „Јама” стиже се лифтом чији је капацитет 22 тоне и сви гости морају да носе шлемове и флуоросцентне прслуке.

Међу посетиоцима којих је за претходних седам година било више од 5.000, између осталих, били су председници држава, студенти, рударски стручњаци, новинари, економисти, делегације којима рударство није занимање, поп икона Здравко Чолић, фудбалери Црвене звезде, ватерполо репрезентативци...

Од јануара 2011. на коти 11, у некадашњој рударској канцеларији менаџмент Рударско-топионичарског басена Бор (РТВ Бор) осмислио је клуб уређен по свим подземним стандардима. Отуд и посебна процедура приликом уласка и забрана за млађе од 16 година.

Ентеријер чине дрвене клупе и дугачки столови, бифе са скромним послужењем, жућкастозелено светло, рударски телефон, стене са још видљивим траговима од удубљења за постављање експлозива и шематски приказ ходника подземне експлоатације бакра и злата, чекићи, други алати.

Пушење је дозвољено јер моћне пумпе убацују кисеоник не због потреба ове туристичке атракције већ производње у подземној фабрици са око 5.000 рудара који раде по сменама.

Њихове позиције су још дубље – активни копови су 700 метара испод површине земље до којих се долази спуштањем истим лифтом и потом превозом камионом по великим подземним ходницима.

У кафићу нема музике али се зато с пажњом слуша прича инжењера Саше Србуловића, домаћина и водича који посетиоце дочекује на улазној капији РТБ-а Бор.

Тако може да се сазна да су почеци ископавања руде на овим просторима стари 4.500 година, а савремени изглед рудник је почео да добија крајем 19. и почетком 20. века. Тада су Ђорђе Вајферт и Фрањо Шистек открили да је крај богат бакром и кренули у тражење инвеститора. Капитал су уложили, тачније откупили компанију од Вајферта 1904. године Французи и све до Другог светског рата руда се извозила у ову земљу.

Начин рада је био такав да су радници крамповима и чекићима ручно бушили стене а изнета маса се воловским запрегама вукла до железничких вагона у Зајечару, потом пругом до Дубровника па даље бродовима до француских лука.

Током Другог светског рата рудник је потпао под немачку управу и колики су му значај придавали, преноси историју посетиоцима Саша Србуловић, говори податак, да су већ 12. априла 1941. (априлски рат је био у току) немачки официри и инжењер већ били у управној згради.

У знак сећања на настрадале ратне и радне заробљенике из не само овог дела Србије већ доведени са европских фронтова стоји велико спомен-обележје у централном делу рудника.

У кафићу је дозвољено сликање, нема сигнала мобилне телефоније и сви доласци у „Јаму” морају се обавезно најавити локалној туристичкој организацији.