Kafa u središtu zemlje

Da li ste sedeli u kafiću za koji ste morali da potpišete da ulazite na sopstvenu odgovornost? Ako niste u Srbiji postoji takav „lokal”. I to 400 metara ispod površine mora. Do kafića „Jama” stiže se liftom čiji je kapacitet 22 tone i svi gosti moraju da nose šlemove i fluoroscentne prsluke.

Među posetiocima kojih je za prethodnih sedam godina bilo više od 5.000, između ostalih, bili su predsednici država, studenti, rudarski stručnjaci, novinari, ekonomisti, delegacije kojima rudarstvo nije zanimanje, pop ikona Zdravko Čolić, fudbaleri Crvene zvezde, vaterpolo reprezentativci...

Od januara 2011. na koti 11, u nekadašnjoj rudarskoj kancelariji menadžment Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTV Bor) osmislio je klub uređen po svim podzemnim standardima. Otud i posebna procedura prilikom ulaska i zabrana za mlađe od 16 godina.

Enterijer čine drvene klupe i dugački stolovi, bife sa skromnim posluženjem, žućkastozeleno svetlo, rudarski telefon, stene sa još vidljivim tragovima od udubljenja za postavljanje eksploziva i šematski prikaz hodnika podzemne eksploatacije bakra i zlata, čekići, drugi alati.

Pušenje je dozvoljeno jer moćne pumpe ubacuju kiseonik ne zbog potreba ove turističke atrakcije već proizvodnje u podzemnoj fabrici sa oko 5.000 rudara koji rade po smenama.

Njihove pozicije su još dublje – aktivni kopovi su 700 metara ispod površine zemlje do kojih se dolazi spuštanjem istim liftom i potom prevozom kamionom po velikim podzemnim hodnicima.

U kafiću nema muzike ali se zato s pažnjom sluša priča inženjera Saše Srbulovića, domaćina i vodiča koji posetioce dočekuje na ulaznoj kapiji RTB-a Bor.

Tako može da se sazna da su počeci iskopavanja rude na ovim prostorima stari 4.500 godina, a savremeni izgled rudnik je počeo da dobija krajem 19. i početkom 20. veka. Tada su Đorđe Vajfert i Franjo Šistek otkrili da je kraj bogat bakrom i krenuli u traženje investitora. Kapital su uložili, tačnije otkupili kompaniju od Vajferta 1904. godine Francuzi i sve do Drugog svetskog rata ruda se izvozila u ovu zemlju.

Način rada je bio takav da su radnici krampovima i čekićima ručno bušili stene a izneta masa se volovskim zapregama vukla do železničkih vagona u Zaječaru, potom prugom do Dubrovnika pa dalje brodovima do francuskih luka.

Tokom Drugog svetskog rata rudnik je potpao pod nemačku upravu i koliki su mu značaj pridavali, prenosi istoriju posetiocima Saša Srbulović, govori podatak, da su već 12. aprila 1941. (aprilski rat je bio u toku) nemački oficiri i inženjer već bili u upravnoj zgradi.

U znak sećanja na nastradale ratne i radne zarobljenike iz ne samo ovog dela Srbije već dovedeni sa evropskih frontova stoji veliko spomen-obeležje u centralnom delu rudnika.

U kafiću je dozvoljeno slikanje, nema signala mobilne telefonije i svi dolasci u „Jamu” moraju se obavezno najaviti lokalnoj turističkoj organizaciji.