Не постоји ген за насиље

Ген одговоран за насиље неће бити пронађен ни у наредних 150 година, јер га нема, на исти начин као што не постоји ген одговоран за заљубљивање или сликање лепих пејзажа, уверен је доцент Оливер Стојковић, руководилац ДНК лабораторије Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, кога смо замолили за коментар вести из америчких медија да ће нова врста ДНК тестова недвосмислено утврђивати везу између утврђеног злочина и нечијих гена и као такви, врло скоро постати и доказ на суду.

Др Стојковић објашњава да док са једне стране болести попут дијабетеса, Алцхајмерове или Паркинсонове, могу имати јасну генетичку основу, особине понашања никада немају једнозначну генетичку основу. Нико у судници неће моћи да искључиво своје гене окривљује за импулсивно понашање или почињени злочин. За свако понашање, позитивно или негативно, било да је реч о способности да свирамо клавир или друга крајност, способност да некога убијемо, др Стојковић наглашава да мора постоји „фина интеракција многих гена”. Међутим, ни за једно понашање се никада не може утврдити недвосмислена веза са генима као што је то могуће стопроцентно утврдити, на пример, очинство посредством ДНК теста, jeр на понашање људи, поред читавог мноштва гена, утичу у огромној мери и фактори средине.

Оно што се сазнало пројектом секвенцирања хуманог генома, јесте процена могућег утицаја неког гена на одређену особину понашања, односно на склоност ка испољавању одређеног типа понашања, што никако не значи да је откривена генетичка основа криминогеног понашања. 

У Америци ових дана, међутим, влада велико медијско интересовање за нове, како пишу, веома различите врсте генетских тестова, назване „другом генерацијом”, за које се тврди да ће по први пут моћи да одреде генетичке предиспозиције за нечије насилно или импулсивно понашање. Такви тестови све су ближе уласку у америчке суднице. Дакле, уместо да експерти једноставно доказују да крв на одећи одговара или не одговара крви жртве, за своје клијенте адвокати ће можда моћи да потежу аргумент да су иза злочина стајали гени, а не умишљај, односно способност некога да схвати значај дела и своју одговорност. Онда следи питање: ко може да контролише гене?

Међутим, још више од тестова се очекује да помогну у спречавању злочина, који још нису почињени. Наравно, како цене генетичких тестова падају, промућурни амерички адвокати наћи ће начин да тестови, који сада лебде на маргини прихватљивости, направе неколико скокова од лабораторијског стола до суднице, а онда етичким питањима неће краја бити. Уосталом гени и право имају дугу заједничку историју, почев од еугеничке насилне стерилизације особа које су наводно наследиле криминално понашање.

Стојковић, међутим, подсећа како ова прича није баш толико нова: још педесетих година међу кажњеницима по затворима рађена су истраживања и утврђено је да многи имају урођену неправилност на једном хромозому, односно чувену „yy” (ипсилон-ипсилон) аберацију. Први пут је уследио покушај доказивања генетичке везе између нечијег генотипа и насилног понашања. У то време генетичке анализе су се сводиле на анализу оних структура хромозома који су се могли видети тадашњом лабораторијском опремом, па се погрешно поистоветила склоност за вршење насиља и склоност ка завршавању у затвору, што није исто. Међутим, чињеница да се два ипсилон хромозома чешће налазе међу затвореницима него код мушкараца који нису осуђивани, ни тада ни данас није била довољна за јасну генетичку везу. Јер, како објашњава др Стојковић, разлике у понашању агресивне особе и особе благе нарави могу се делом објаснити генетичким разликама које постоје између тих људи, али и разликама у факторима средине којима су ти људи били изложени током (нарочито раних фаза) живота, те сложеним интеракцијама генетичких и срединских фактора. Тако је, на пример, утицај гена на појаву алкохолизма процењен на 77 одсто, али алкохоличар може да постане и особа која уопште нема овај ген, као што и особа која носи одређену генску варијанту карактеристичну за алкохоличаре, може читавог живота да остане трезвењак.

И професорка др Мирослава Јашовић-Гашић, неуропсихијатар, директор Института за психијатрију КЦС и председница Судско психијатријског одбора Медицинског факултета сумња у вероватноћу да се неким ДНК тестом може утврдити и ген за насиље, из истог разлога као што је немогуће одредити гене за депресију са самоубилачким идејама и депресију код којег пацијент не помишља на суицид. То може да се објашњава неким неуротрансмитерима, дакле ензимима у мозгу, али је апсолутно битно понашање, које је наслеђено и научено у породици.

Професор др Душан Дуњић, специјалиста судске медицине, подсећа да се у оваквим причама и наводним могућностима предвиђања нечије агресивности и импулсивности преко ДНК тестова крију велике етичке опасности. Шта чинити са људима који пате од неизлечивих болести, а дозвољена је еутаназија? Или, шта са особама за које се утврди да су опасни по околину, да ли је то довољно да такве елиминишемо из друштва. Др Дуњић подсећа на праксу у Хитлеровој ери када је свако могао да убије душевног болесника и да за то не буде одговоран.

Оливера Поповић

--------------------------------------------------------------------

За шта се сада користе ДНК тестови

Нови ДНК тестови нарочито су постали занимљиви у парницама где се као тужене појављују хемијске компаније оптужене за загађење околине, а резултатима тестова се доказује да су заправо гени одговорни за болест тужилаца тих компанија, а не хемијски производ. Осим тога у грађанским парницама код додељивања старатељства, извлаче се ДНК анализе које упућују да ће родитељ добити Хантингтонову болест, праћену тешком деменцијом која се јавља у средњим годинама, ако већ неко у породици има ову болест. ДНК тестови изборили су се за место под сунцем и у парницама где родитељи тврде да су им деца повређена на порођају немаром лекара, али адвокати болница тада тестовима доказују да ова деца носе наследну генетску деформацију и тада ти тестови заиста пруже тражени одговор, ма како он изгледа застрашујући.

------------------------------------------------------------------

АВПР-1: Шифра за немилосрдност

Превише брзо и превише лако америчким судницама се приближава нова врста ДНК, односно генетичких тестова, који ће први пут, тврди се, моћи да осликавају психолошко и биолошко стање оптужених, упозоравају амерички медији.

Нови ДНК тестови, могли би да служе у разне сврхе, а појављују се 20 година након што су такозвани ДНК профили у америчким судницама почели да се користе као начин да се осумњичени повеже са злочинима, на основу само једне капи крви или власи косе.

Сада би генима било дозвољено да „сведоче” на начин на који раније то није било могуће. На пример, да помогну у „мерењу” дужине животног века, што би судовима помогло да на пример разрежу одштету у случајевима када треба проценити колико би нека особа могла да заради у случају да има неку неизлечиву болест…

Тестови се већ користе у случајевима процене добијања старатељства над децом, али кључна прича везује се, ипак, за кривичне парнице. Вешти адвокати могли би пред поротнике даизлазе са ДНК тестовима у којима би да доказују да код неких особа постоје генетичке предиспозицијеза насилно и импулсивно понашање. Тестови, истина, нуде само вероватноћу да се ово понашање испољи, али би ипак, могли да преокрену пороту, више него што би то урадили доктори генетичари, који би узалуд тврдили да тако нешто није могуће ни пошто је прочитан људски геном.

Прича „о рођеним криминалцима”, генима АВПР-1за немилосрдност, који су наводно открили израелски научници, постојање везе измећу неуротрансмитера МАО-А у мозгу и насиља, узубедљив наступ адвоката који би доказивао да његов клијент једноставно није могао против својих гена, из криминалистичких трилера могли би да се преселе у стварност и суднице. Или је само питање дана када ће се то догодити.