Катранџија снагом ради, а добро заради
Јабланица – Провлачи се густим златиборским шумама овог пролећа Љубенко Радовић из Јабланице с оне стране Торника, тражи добре пањеве црног бора за печење катрана. Вичан је он катранџијском послу од младости, а сад кад се пензији сасвим приближио, хоће од њега добро и да заради. Може се то, каже. Зато прави нову катраницу из које летос треба да добије око 600 килограма катрана. То му прерачунато у новац, јер потражње има, може донети и до 6.000 евра.
– Заради се лепо, мада није лако вадити пањеве и цепати борове жиле, треба добра снага. Сад има и машина које то олакшавају. Али шта вреди кад је нас катранџија у Јабланици, где се некад свака трећа кућа бавила овим послом и смоларењем, остало тек неколико. Неће млади овоме да се посвете, не би они у шуму нити хоће да ваде пањеве, нема везе што од катрана неколико хиљада евра може да остане. Радије из села одлазе у туристички центар Златибора, да тамо перу чаше за 20.000 динара месечно – размишља наглас Љубенко.
Одрастао је он у многочланој породици, његов отац је од катрана и смоларења осморо деце одшколовао. Сећа се да су пре тридесетак година њих двојица заједно вадили пањеве старих борова, па направили катраницу, сложили луч и три дана и три ноћи пекли. Око 600 килограма катрана су испекли, био је то Љубенку први такав посао.
Касније се запослио, радио скоро три деценије у оближњем „Магнезиту” на одвозу руде, потом неколико година у златиборском комуналном предузећу. Катран је пекао само као атракцију, у мањим количинама, у договору с туристичким удружењем овог села и председником удружења Вукомиром Божанићем, обично у време врло посећеног сеоског народног вишебоја око Видовдана. Недавно је узео отпремнину из комуналног предузећа јер се спрема у пензију, а и Општина Чајетина дала му је субвенцију од 200.000 динара да отпочне производњу катрана.
Па како изгледа та катранџијска технологија, питамо га:
– Да би произвео катран користим пањеве црног бора, најбоље столоваша, који су у земљи стајали 20 и више година пошто је стабло одсечено. Катран печем у катраници, а правим је тако што у земљи ископам темељ и на њега назидам облице у ћертове, као што су се зидале старе брвнаре. Затим облице облепљујем иловачом коју сам претходно ногама добро изгазио. Спреми се луч од извађених пањева, исцепа и сложи у катраницу, прекрије дрвеним отпацима и запали. Кад достигне потребну температуру, почиње из катранице да цури катранска вода, која се користи као лек и за људе и за стоку (за кожне болести, ране и друго). Потом креће да излази катран. Он се продаје на мало, у теглама, или на велико, у бурадима. Цена килограма је 10 евра. Има заинтересованих купаца, јављају ми се из Београда, Ниша, Ваљева, Новог Сада, користе га за чамце и у хемијској индустрији. Буде ли пласмана, наставићу производњу – вели катранџија.
Некад су Јабланичани запрегом кроз беспуће превозили катран, чији су килограм тада давали за пет кила жита. Данас су асфалтни путеви овде у сваком засеоку, али је катранџија понестало. Љубенку у послу помаже породица, са супругом Милојком има три кћери и сина, најстарија ћерка је на завршној години студија медицине. Син око катрана сада помаже оцу, а да ли ће тај породични занат наставити или ће га светлости и изазови Златибора привући, време ће показати.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
