Трампизација Латинске Америке

Чиле се придружио Аргентини и Бразилу, земљама у којима су последњих година десничари заменили левичарске владе, као што је и актуелна конзервативна администрација у Вашингтону заменила либералног Барака Обаму. Трампова лична биографија највише се поклапа са биографијом првог човека Аргентине. И Маурисио Макри је рођен са златном кашиком, банковни рачун је увећао у грађевини и са некретнинама, трипут се женио и сада је у браку са знатно млађом лепотицом. Да ли имитирајући реторику лидера слободног света или због нечег другог, тек и аргентински и чилеански председник почели су да дају антиимигрантске изјаве. Први се заложио за заустављање придошлица из Боливије, Перуа и Парагваја, док је други оценио да чилеански имигрантски закони „увозе проблеме попут делинквенције, трговине дрогом и организованог криминала”. Председник САД још је непосредније утицао на аргентинског посланика Алфреда Олмеду, који је поводом изградње зида на америчко-мексичкој граници изјавио да је „сто посто уз Трампа” и предложио подизање бедема на размеђи Аргентине и Боливије. Олмеда је истакао да ће се тиме зауставити прилив сиромашног становништва из Боливије, на шта је председник ове земље Ево Моралес твитовао: „Не можемо следити север и његову политику градећи зидове да нас раздвоје.”

На титулу „бразилског Трампа” поносан је и Жаир Болсонаро, један од јачих кандидата на октобарским председничким изборима. „Трамп са тропа”, како га још називају, величао је диктатуру, вређао жене, ЛГБТ популацију и староседелачко становништво и оптуживао дошљаке са Хаитија да уносе болести у Бразил. Аутор „Форин полисија” сматра да је актуелни бразилски председник такође налик шефу администрације САД. И Мишел Темер се окружио утицајним, крајње религиозним хришћанима у нади да ће му они помоћи да са себе спере скандале. У владу је позвао искључиво беле мушкарце, међу њима и неколико верских фундаменталиста, а човек који негира теорију еволуције догурао је до места министра трговине.

Тројица јужноамеричких шефова држава припадају истом мушком конзервативном друштву које не само да је ставило тачку на период левичарских влада, већ и на период владавине жена. Макри је наследио Кристину де Кирхнер, а Пињера Мишел Башеле. И док су њих двојица освојила већину на биралиштима, Темер је без изласка на гласање заменио Дилму Русеф, уклоњену са места председнице Бразила. Верује се да је тадашња шефица државе смењена због тога што је помагала мањинама, радницима и сиромашнима, на шта су са подозрењем гледали пословни кругови блиски Темеру, њеном потпредседнику. У овај кружок условно би могао да се уброји и Трамп јер је његова победа на изборима зауставила оно што се дотад чинило готово извесном владавином прве америчке председнице, која је долазила из либералније партије.

Утицај са севера осећа се и најближем америчком суседству где највеће изгледе да дође на чело државе има претендент препознатљив као „мексички Трамп”. Андрес Мануел Лопес Обрадор наступа као левичар и неретко критикује шефа Беле куће, али га, ипак, упоређују са лидером САД због националистичких ставова, напада на естаблишмент и скандалозних изјава. Осим што је позајмио крилатицу „Америка на првом месту” (код њега је, наравно, Мексико на првом месту), поручио је бирачима да су етаблирани политичари корумпирани и неспособни и саопштио да ће амнестирати нарко-дилере вољне да се рехабилитују. Избори се одржавају у јулу, а према последњим анкетама које преноси мексички дневник „Реформа”, Лопес Обрадор ужива подршку 48 одсто бирача и далеко је испред свих осталих кандидата.

Трамп верује да без зида не може да се одбрани од латиноамеричких имиграната, али изгледа да ни Латинска Америка не може да се одбрани од њега.