Не морамо бити мрзитељи да бисмо знали шта је мржња
Као у заборављена времена, када се у редовима чекало за позоришне или концертне карте, пропраћено је и потписивање књига Јуа Несбеа, норвешког и светског бестселер аутора трилера, у књижари „Делфи” у београдском СКЦ-у. У издавачкој кући „Лагуна” кажу да је поводом Несбеовог доласка у Београд владало незапамћено интересовање читалаца. „Лагуна” је објавила укупно 16 Несбеових романа, а најновији је настао у оквиру пројекта „Хогарт Шекспир”, којем је Несбе приложио своју верзију „Магбета”. О слободном пењању, његовом чувеном детективу Харију Хулеу, бављењу музиком, природи злочина, разговарамо са Јуом Несбеом.
Занимљиво је то што сте одмах по доласку у Београд отишли на слободно пењање у Топчидер. Да ли постоји нека сличност између писања и физичког савладавања успона, да ли је изазов сличан?
Не бих могао да упоредим пењање са било чим другим. Писање је унутарња ствар, док пењање захтева рад, напор, превазилажење физичких ограничења и страхова. То је константни дијалог између духа и тела, хладног ума и уплашеног срца. Свакако је другачије искуство од писања. Пењање је велики одмор од свега у животу, па и од писања. Знам да Србија није планинска земља као Словенија или Црна Гора и знао сам да нећу имати много времена када стигнем, али лепо је то што смо пронашли стену за слободно пењање у самом Београду. Волим то, и када на путовањима срећем друге пењаче. Они су обично дивни људи. Уживам у њиховом друштву, пошто делимо исту страст. То је и начин да један град или земљу уочим из неког другог угла, да видим природу, да срећем и оне људе који немају везе са књижевношћу, уместо да само утонем у хотелску собу. Уживао сам у пењању у Београду.
Једном сте рекли да је Хари Хуле део ваше мрачне природе. Због чега је важно упознати своју сенку, свој тамни део?
Писац треба да буде свестан свега у својој природи, машта јесте заснована на пишчевој личности, на начину на који види свет. Да би писац разумео своје јунаке треба прво да их пронађе у самом себи. Треба да осећа емпатију, чак и према негативцима, како би их учинио људским бићима. Такође, писац мора да потражи и сопственог злочинца, унутарњег психопату или социопату, и да се притом нада да у себи има мање негативаца него у свом роману. Да би изградио такве ликове мора да се поузда у оно што зна и што може да осети. Не морамо да будемо мрзитељи да бисмо знали шта је мржња, или да будемо понижени део друштва да бисмо знали како се такав положај изроди у смртни бес или љубомору.
Због чега сте инспектора Харија Хулеа у романима слали на путовања од Аустралије до Конга? Да ли његов пут показује универзалну, наднационалну природу злочина?
Људи су сличнији него што су различити, иако постоје културолошке и разлике у менталитету. Верујем да постоје националне психологије које јесу различите. Али, опет, и нису толико различите. Тражимо обрасце, трагамо за различитостима и проналазимо их. Када би се међу нас доселио неко са друге планете не верујем да би нашао много разлика међу људима било где у свету. Нема свесне намере иза Харијевих путовања, једноставно – друге приче траже другачије позадине. Свидела ми се идеја да Хари комбинује компактни универзум Осла, ограниченог географског подручја, са, на пример, Конгом.
Ваша верзија „Магбета” прича је о корумпираном полицајцу који жели да преузме власт у читавом граду и који воли власницу казина Лејди. Мислите ли да су такви људи стварно способни за љубав?
Дефинитивно. Воле једни друге сваки дан, свуда у свету.
Неки од злочинаца о којима сте писали имају јасне предиспозиције да буду криминалци, њихова психолошка мотивација потиче из друштвене средине, пре свега из породице. Међутим, како објашњавате постојање оних негативаца којима влада метафизичко зло, који имају чак натприродна, демонска, вампирска својства, као у роману „Жеђ”?
Постоји та разлика између злочинца који вас подстиче на то да се са њим поистоветите, на месту таквог преступника могли бисмо да будемо ви или ја. У таквом негативцу нема ничег натприродног, он је ту да бисмо свет могли да видимо и са његовог становишта. Ту је и она друга врста преступника, који је метафора монструма, метафора свих ваших страхова. Ту може да буде укључен елеменат натприродног. Онда више ствар није у самом лику, већ у појединцима који се суочавају са овим чудовиштем. Монструм не мора да буде у првом плану, карактеризација других ликова управо почива на њиховим реакцијама на то чудовиште. То говори о њиховој храбрости, интелигенцији, страховима, недостацима. Негативци, као и њихови опоненти, вођени су својим циљевима и амбицијом, и у томе су слични. Међутим, кад је реч о друштвеном поретку, разликују се по томе што су изван или унутар законских норми. Али, чудовиште је нешто друго, оно је својеврсно огледало за различите протагонисте романа.
Због чега је људима потребно да се плаше, да читају књиге које ће их уплашити?
У нашим сигурним животима и цивилизованим друштвима као да смо изгубили додир са страхом, иако смо са еволуционистичке тачке гледишта створени да се са страхом стално суочавамо. Страшне приче стално су биле присутне током историје, и то у мање спокојним временима од нашег. Можда ту има извесне сличности између мог слободног пењања и писања, то је овладавање страхом, успостављање контроле, које је врло важно. Литература опасне ситуације поставља у значајан контекст. Постоји занимљиво истраживање које показује да су људи који су се борили у Другом светском рату, или у Израелу, били мање подложни посттрауматском стресу него људи који су се борили у Вијетнаму, на пример. То је објашњено чињеницом да су људи, борећи се у Другом светском рату, имали боље разумевање разлога и свог учешћа у рату, ту је постојао разуман контекст излагања стресу. За разлику од тога, млади Американци који су одлазили Вијетнам нису разумели зашто воде тај рат. Слично је у крими романима, постоји насиље, као и страшне ситуације, али читалац разуме контекст. Ако се у причи појављује чудовиште, важно је показати читаоцу због чега је добро решити га се. Ако читалац прихвати контекст, он прихвата и то да буде уплашен, да превлада страх, да се стави на место јунака и да се бори са мрачним силама.
Да ли се некада и сами уплашите када пишете о убицама, силоватељима, вампиристима, ликовима који вребају из сенке... Чега се у ствари ви плашите?
Ваљда се плашим тога да не полудим. Вероватно нисам „ризична” група... Виђао сам људе који само склизну у лудило и то изгледа као страшно и усамљено место.
Слушате ли музику док пишете, којем правцу припада ваш бенд?
Слушам све врсте музике. И мој бенд комбинује различите звуке, норвешке фолк музике, рока, кантрија...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
