Време је да млади почну да стварају традицију

Не чини ли вам се да је Позорје помало штуро без познатих аутора и њиховог драмског стваралаштва? Којим сте се „границама” руководили при селекцији?

Тешко да би се то могло рећи када имамо прилике да се сретнемо са низом различитих поетика. Разлози за одсуство искуснијих колега почивају на репертоарској политици наших театара. Они су смело одлучили да понуде прилику младим професионалним ауторима драмских текстова и њима, по годинама и афинитетима, блиским редитељима. У њиховом случају могла се запазити таква синергија. Али позориште сваке вечери ствара чудо – живи људи пред живим људима стварају уметничко дело које траје само тад и никад више. Сигуран сам да ће се показати да и дела аутора из претходних генерација могу да произведу такав ефекат, какав ја ове године нисам имао прилике да видим. А ако вас занимају границе којима сам се руководио, рећи ћу као што увек говорим: професионалност, а не аматеризам.

Какву ћете нам позоришну слику понудити?

Понудићу слику реалног стања, односно најбољег што у њему постоји. У овој сезони, нажалост, нисам имао прилике да видим нова дела наших најзначајнијих ауторки Виде Огњеновић, Биљане Србљановић, и Милене Марковић, чији је рад ушао и у програм наставе на студијама на Факултету драмских уметности. Надам се да ће ме следећа сезона обрадовати и новим и инспиративним редитељским тумачењима, како старе, тако и малопре поменуте нове класике

„Не подржава Бошко младе, већ своје! Нека се јави Бошков студент који нема представу на Стеријином позорју…” само су неки од коментара који су се појавили на друштвеним мрежама као реакција на вашу селекцију. Какве полемике очекујете на предстојећем фестивалу, будући да без њих Позорје не би било то што јесте?

Јован Христић и Весна Језеркић, моји професори чији сам вишегодишњи асистент био, научили су ме да је рад наших студената остварен тек када се постави за јавност. Ја сад нисам, као што су то они радили, пласирао студентске текстове, иначе не бих могао да обављам ову дужност поводом које разговарамо. Текстови су сами нашли пут и били изабрани од стране позоришних кућа и у њима постављени. А друштвеним мрежама могу само да поновим речи професора Христића. „Селекција ће бити објективна тек када селектор буде постао објекат.”

Док позоришта, као и обично, деле судбину земље у којој стварају, задатак фестивала какав је Стеријино позорје јесте да исприча причу о нашем позоришту у овом тренутку. Шта је у фокусу сценског израза који сте гледали између два позорја?

У фокусу сценског израза су, да се послужим искључиво симболиком цитата наслова два романа који, сваки за себе, звуче врло индикативно: „Ход по мукама” и „Гордо посртање”. Наше позориште нема везе са овим делима, него са ситуацијом из њихових наслова. Могу да бирам хоћу ли да верујем у опстанак нашег позоришта или не. Да сам енглески селектор, не бих рачунао да ће позориште опстати само на врхунским делима Вебстера и Марлоуа.

Која се уметничка личност ове године посебно издвојила?

Верујем да је то имагинација Јернеја Лоренција, чије је „Царство небеско” постигло да се, на веома смислен и у потпуности оправдан начин, употребом два сценска простора, прикаже како мушка епика прелази у женску трагику.

Која је представа најскупља коју ћемо гледати на Позорју?

Највише ће коштати гостовање позоришта из Јарослава из Русије. Ипак, и они су били предусретљиви у вези са трошковима, али гостовање тридесет троје глумаца који стижу авионом има своју цену. Но, ја мислим да је њихов осврт на нашу драмску класику вредан тих трошкова.

Ко су гости које бисте волели да видите на Позорју?

Волео бих свакако да се сусретнемо са страним позориштима која изводе текстове наших аутора у што већем броју, одакле год они били – уколико су представе добре.

Којим путем иде Позорје, како истрајава у својој мисији? Како га видите у наредном периоду?

Позорје истрајава на свом путу промоције и одржавања живог, актуелног драмског стваралаштва онолико колико му неопходне, самозатајне и саможртвујуће енергије дају уметници посвећени овој уметности – писању, режији, глуми, сценографији, костимографији, позоришној музици, а понајвише док у њега још верују и пажњу му посвећују нека друга деца у неким другим градовима који нису толико удобни и близу „света” као Београд и Нови Сад.