Ода одбаченима и нежељенима

Откуда идеја за овакву причу?

Она се родила још 2008. док сам снимао петнаестоминутни филм „Колонија”, управо о Колонији Абу Забал, бавећи се портретима људи који тамо живе и који тамо не морају од других да крију своја унакажена лица и руке. Тада сам чуо да су многе овде доводили и остављали родитељи док су још били деца и да више никада нису чули ништа о својим породицама. То ми се још тада наметнуло као полазишна тачка за причу која је израсла у дугометражни филм.

Увели сте нас у необичан микрокосмос, али и показали многе стране египатског друштва?

Замислио сам свој филм као неку врсту симболичког представљања египатског друштва. Желео сам да покажем другачије стране Египта од оних на које смо навикли да видимо. Већина египатских филмова је снимљена у Каиру, а у мом филму то није тако. Ово је Египат који људи никада не виде. Чак су и многе пирамиде у пустињи напуштене и до њих туристи не долазе. Такође, желео сам да прикажем Египћане не као добре или лоше, већ као људе потпуно окупиране дневним борбама за преживљавање.

Занимљиво, ваш главни јунак Бешај је католик?

И то је то другачије лице Египта које сам желео да покажем. Постоји директна веза између лепрозних и католицизма. У Библији се каже да је Исус лечио лепрозне, католичке сестре су често водиле колоније лепрозних, а и сама Колонија Абу Забал као јавна установа прима помоћ многих религиозних организација. Нема много филмова из овог дела света који говоре о хришћанској мањини, а египатска хришћанска мањина заслужује да буде представљена. Мој филм ипак не говори директно о религији, нити има ништа чудно у сусретима Бешаја и муслимана у његовом окружењу.

Шта на арапском значи јомедин?

Значи – судњи дан. Иако филм није фокусиран на религију, она је ипак део свакодневице људи. Постоји веровање у судњи дан када ће свако бити једнак пред богом и сваком ће се судити једино у односу на њихова дела, а не у односу на њихов изглед. И управо је то важна тема за ликове у мом филму, за оне који се надају да ће једино тог дана моћи да буду исти као и сви други људи. Та нада им помаже да преживе сваки нови дан.

Где сте пронашли Радија Гамала који игра Бешаја са невероватном глумачком харизмом?

Ради је у колонију за лепрозне стигао као десетогодишњак. Остављен је ту да умре, али је захваљујући бризи часних сестара и медицинских радника враћен у живот и остао да живи у колонији јер не жели да га људи изван колоније доживљавају као особу са посебним потребама. Он иначе води једну малу продавницу – кафетерију и за разлику од Бешаја, чији лик игра, он ужива у контактима са породицом која га редовно обилази.

Ради се не стиди да пред камером покаже и своје лице заувек обележено последицама лепре, а ни ви се нисте прибојавали да би гледаоцима то могло бити одбојно?

Нисам се прибојавао, у глави сам имао филм „Човек слон” и чињеницу колико су гледаоци на крају тог филма волели Џона Мерика, упркос чињеници да је он физички другачији од других људи. Радију смо додали и мало маске и шминке и то је једино што смо учинили. Све друго било је на њему. На том необичном, веома драгом и позитивном човеку који не познаје шта значи самосажаљење, јер се никада у животу није самосажаљевао.

Изврстан је и његов однос са дечаком коме сте дали надимак Обама?

Дечак Ахмед Абделхафиз је Нубијац, а идеја да његов лик има надимак Обама родила се случајно када сам истраживао у Асуану и чуо на дечјем игралишту када једног од дечака зову управо тако. Нубијци су са југа Египта и севера Судана, имају своју културу и језик, али су они већ дуго потпуно интегрисани у египатску популацију. Ахмеда сам иначе упознао на снимању једног филма, трчао је наоколо око зграде у којој његов отац ради као чувар.

Однос између Радија и Ахмеда развијао се полако током припрема, а када је почело снимање филма њих двојица су већ имали однос отац–син. Можда зато што Ради никада није имао децу, а Ахмед је једноставно неодољиво дете. Хемија коју су њих двојица као Бешај и Обама створили много је допринела филму.