Бициклом прешао 15.000 километара

Он сво­је књи­ге сам пи­ше, уре­ђу­је и об­ја­вљу­је, а ве­ћи­ну њих по­кла­ња или про­да­је у ху­ма­ни­тар­не свр­хе. Мно­ге су на­ста­ја­ле у ре­ал­ном вре­ме­ну, то јест у то­ку пу­то­ва­ња. Кад год му пад­не на ум не­што што би тре­ба­ло за­пи­са­ти, Ду­шан од­ла­же би­цикл крај пу­та – ма­кар био и усред ту­не­ла – и бе­ле­жи, да ми­сао не по­бег­не.

Ро­ђен 1963. у Пло­чи­ци у оп­шти­ни Ко­вин, Ми­лој­ков је од­ра­стао у си­ро­ма­шној ба­нат­ској по­ро­ди­ци. За­вр­шио је сред­њу елек­тро­тех­нич­ку и сто­но­те­ни­сер­ску тре­нер­ску шко­лу. Као сто­но­те­ни­сер је на­сту­пао за раз­ли­чи­те клу­бо­ве, а та­ко­ђе је бес­плат­но под­у­ча­вао овом спор­ту основ­це у Пан­че­ву. Страст пре­ма би­ци­клу га­ји од де­тињ­ства, а на аван­ту­ри­зам га је под­ста­као „Ка­ра­ван”, чу­ве­ни ТВ се­ри­јал пу­то­пи­сних ре­пор­та­жа Ми­ла­на Ко­ва­че­ви­ћа, ко­ји се гле­дао у ку­ћи Ми­лој­ко­ва док је Ду­шан био де­чак.

„Гле­да­ју­ћи ’Ка­ра­ван’, ма­штао сам да и ја та­ко оби­ла­зим пла­ни­не, ре­ке не са­мо у сво­јој не­го и дру­гим зе­мља­ма јер се­бе сма­трам ко­смо­по­ли­том”, ка­же Ми­лој­ков.

На пр­во пу­то­ва­ње оти­снуо се 2002. го­ди­не. По­чет­на тач­ка је био ма­на­стир Вој­ло­ви­ца, а за­вр­шна – Хи­лан­дар. Дис­тан­ца: 1.191 ки­ло­ме­тар. На том пу­ту је имао и за­ни­мљи­во дру­штво.

„Кад сам сти­гао до Сме­де­ре­ва, те­ле­ви­зи­ја је сни­ми­ла при­лог о мом по­ду­хва­ту, а је­дан чо­век ми је при­шао и по­кло­нио два го­лу­ба пи­смо­но­ше у ка­ве­зу. За­мо­лио ме је да их пре­дам мо­на­си­ма у Хи­лан­да­ру ка­ко би они на­пи­са­ли по­ру­ку ко­ја је, по њи­хо­вом ми­шље­њу, нај­по­треб­ни­ја срп­ском на­ро­ду и пу­сти­ли их. Мо­нах Ва­си­ли­је с Хи­лан­да­ра, ко­ји је у ме­ђу­вре­ме­ну пре­ми­нуо, на­пи­сао је: ’Ср­би, не окре­ћи­те ле­ђа ле­ђи­ма јер је то срп­ски па­као, већ ли­ца пре­ма ли­цу да би­смо би­ли у пре­двор­ју ра­ја.’ То је би­ла по­ру­ка ко­ја је по­сла­та по пти­ца­ма”, при­ча Ми­лој­ков.

За пут на Хи­лан­дар је до­био пла­ке­ту оп­шти­не Ко­вин за не­сва­ки­да­шњи спорт­ски под­виг – слич­но при­зна­ње до­био је ка­сни­је и од гра­да Пан­че­ва – а но­вац од про­да­је сво­је пр­ве књи­ге о овом хо­до­ча­шћу је до­ни­рао за из­град­њу Хра­ма Све­тог Са­ве.

Осим оби­ла­ска бо­го­мо­ља, Ми­лој­ков је че­сто од­ла­зио и на ме­ђу­на­род­не спорт­ске тур­ни­ре ка­ко би пру­жио по­др­шку на­шим так­ми­ча­ри­ма. Та­ко је 2003. у скло­пу кам­па­ње про­тив нар­ко­ма­ни­је за 19 да­на пре­ва­лио ви­ше од 2.600 ки­ло­ме­та­ра не би ли бо­дрио ко­шар­ка­шку ре­пре­зен­та­ци­ју на пр­вен­ству Евро­пе у Швед­ској, где га је до­че­као и по­здра­вио Пре­драг Сто­ја­ко­вић. Пу­то­вао је Ду­шан сво­јим дво­точ­ка­шем и на Олим­пиј­ске игре у Ати­ни 2004, на фуд­бал­ски мун­ди­јал у Не­мач­кој 2006, Свет­ско пр­вен­ство у атле­ти­ци у Пољ­ској 2008. и пла­не­тар­но над­ме­та­ње од­бој­ка­ша у Тр­сту 2010. али и на па­ри­ски те­ни­ски тур­нир Ро­лан Га­рос 2013. ка­ко би пру­жио по­др­шку Но­ва­ку Ђо­ко­ви­ћу.

„Ђо­ко­вић ме је до­че­као у Па­ри­зу и за­ни­мљи­во је да је про­чи­тао све мо­је књи­ге, а ту ко­ју сам на­ме­нио ње­му, на­зва­ну ’Но­ле­ту у су­срет’, про­чи­тао је још у ру­ко­пи­су. Но­вац од те књи­ге је дат за опе­ра­ци­ју јед­ног бо­ле­сног де­ча­ка”, ка­же Ми­лој­ков.

Нај­дра­жи му је, ипак, ње­гов ју­жни Ба­нат – под­не­бље на ко­јем је по­ни­као и чу­ве­ни сли­кар Урош Пре­дић, ко­јег Ми­лој­ков на­зи­ва сво­јим узо­ром и зве­здом во­ди­љом. Баш као што Пре­дић до суд­њег да­на, у по­зној ста­ро­сти, ни­је од­у­ста­јао од сли­кар­ства – иако је, због осла­бе­лог ви­да, мо­рао да по­те­зе ки­чи­цом по­вла­чи под лу­пом – та­ко и Ду­шан пла­ни­ра да окре­ће пе­да­ле до кра­ја жи­во­та. У то­ме га ни­је по­ко­ле­ба­ла ни са­о­бра­ћај­на не­зго­да због ко­је је пре не­ко­ли­ко го­ди­на мо­рао да опе­ри­ше кич­му. Са­да пла­ни­ра кру­ну свих сво­јих под­ви­га – пу­то­ва­ње око Евро­пе ду­гач­ко 15.000 ки­ло­ме­та­ра за ко­је тра­жи спон­зо­ре.

„Иде­ја ми је да дуж европ­ске оба­ле у мо­ре по­ба­цам по­ру­ке у бо­ци с ле­пим ре­чи­ма и сво­јим кон­такт по­да­ци­ма. Кад их пли­ма вра­ти на оба­лу, оче­ку­јем да ми се ја­ве они ко­ји су их на­шли. Тим љу­ди ће би­ти ју­на­ци мо­је на­ред­не књи­ге”, ка­же Ду­шан Ми­лој­ков.