Biciklom prešao 15.000 kilometara

On svo­je knji­ge sam pi­še, ure­đu­je i ob­ja­vlju­je, a ve­ći­nu njih po­kla­nja ili pro­da­je u hu­ma­ni­tar­ne svr­he. Mno­ge su na­sta­ja­le u re­al­nom vre­me­nu, to jest u to­ku pu­to­va­nja. Kad god mu pad­ne na um ne­što što bi tre­ba­lo za­pi­sa­ti, Du­šan od­la­že bi­cikl kraj pu­ta – ma­kar bio i usred tu­ne­la – i be­le­ži, da mi­sao ne po­beg­ne.

Ro­đen 1963. u Plo­či­ci u op­šti­ni Ko­vin, Mi­loj­kov je od­ra­stao u si­ro­ma­šnoj ba­nat­skoj po­ro­di­ci. Za­vr­šio je sred­nju elek­tro­teh­nič­ku i sto­no­te­ni­ser­sku tre­ner­sku ško­lu. Kao sto­no­te­ni­ser je na­stu­pao za raz­li­či­te klu­bo­ve, a ta­ko­đe je bes­plat­no pod­u­ča­vao ovom spor­tu osnov­ce u Pan­če­vu. Strast pre­ma bi­ci­klu ga­ji od de­tinj­stva, a na avan­tu­ri­zam ga je pod­sta­kao „Ka­ra­van”, ču­ve­ni TV se­ri­jal pu­to­pi­snih re­por­ta­ža Mi­la­na Ko­va­če­vi­ća, ko­ji se gle­dao u ku­ći Mi­loj­ko­va dok je Du­šan bio de­čak.

„Gle­da­ju­ći ’Ka­ra­van’, ma­štao sam da i ja ta­ko obi­la­zim pla­ni­ne, re­ke ne sa­mo u svo­joj ne­go i dru­gim ze­mlja­ma jer se­be sma­tram ko­smo­po­li­tom”, ka­že Mi­loj­kov.

Na pr­vo pu­to­va­nje oti­snuo se 2002. go­di­ne. Po­čet­na tač­ka je bio ma­na­stir Voj­lo­vi­ca, a za­vr­šna – Hi­lan­dar. Dis­tan­ca: 1.191 ki­lo­me­tar. Na tom pu­tu je imao i za­ni­mlji­vo dru­štvo.

„Kad sam sti­gao do Sme­de­re­va, te­le­vi­zi­ja je sni­mi­la pri­log o mom po­du­hva­tu, a je­dan čo­vek mi je pri­šao i po­klo­nio dva go­lu­ba pi­smo­no­še u ka­ve­zu. Za­mo­lio me je da ih pre­dam mo­na­si­ma u Hi­lan­da­ru ka­ko bi oni na­pi­sa­li po­ru­ku ko­ja je, po nji­ho­vom mi­šlje­nju, naj­po­treb­ni­ja srp­skom na­ro­du i pu­sti­li ih. Mo­nah Va­si­li­je s Hi­lan­da­ra, ko­ji je u me­đu­vre­me­nu pre­mi­nuo, na­pi­sao je: ’Sr­bi, ne okre­ći­te le­đa le­đi­ma jer je to srp­ski pa­kao, već li­ca pre­ma li­cu da bi­smo bi­li u pre­dvor­ju ra­ja.’ To je bi­la po­ru­ka ko­ja je po­sla­ta po pti­ca­ma”, pri­ča Mi­loj­kov.

Za put na Hi­lan­dar je do­bio pla­ke­tu op­šti­ne Ko­vin za ne­sva­ki­da­šnji sport­ski pod­vig – slič­no pri­zna­nje do­bio je ka­sni­je i od gra­da Pan­če­va – a no­vac od pro­da­je svo­je pr­ve knji­ge o ovom ho­do­ča­šću je do­ni­rao za iz­grad­nju Hra­ma Sve­tog Sa­ve.

Osim obi­la­ska bo­go­mo­lja, Mi­loj­kov je če­sto od­la­zio i na me­đu­na­rod­ne sport­ske tur­ni­re ka­ko bi pru­žio po­dr­šku na­šim tak­mi­ča­ri­ma. Ta­ko je 2003. u sklo­pu kam­pa­nje pro­tiv nar­ko­ma­ni­je za 19 da­na pre­va­lio vi­še od 2.600 ki­lo­me­ta­ra ne bi li bo­drio ko­šar­ka­šku re­pre­zen­ta­ci­ju na pr­ven­stvu Evro­pe u Šved­skoj, gde ga je do­če­kao i po­zdra­vio Pre­drag Sto­ja­ko­vić. Pu­to­vao je Du­šan svo­jim dvo­toč­ka­šem i na Olim­pij­ske igre u Ati­ni 2004, na fud­bal­ski mun­di­jal u Ne­mač­koj 2006, Svet­sko pr­ven­stvo u atle­ti­ci u Polj­skoj 2008. i pla­ne­tar­no nad­me­ta­nje od­boj­ka­ša u Tr­stu 2010. ali i na pa­ri­ski te­ni­ski tur­nir Ro­lan Ga­ros 2013. ka­ko bi pru­žio po­dr­šku No­va­ku Đo­ko­vi­ću.

„Đo­ko­vić me je do­če­kao u Pa­ri­zu i za­ni­mlji­vo je da je pro­či­tao sve mo­je knji­ge, a tu ko­ju sam na­me­nio nje­mu, na­zva­nu ’No­le­tu u su­sret’, pro­či­tao je još u ru­ko­pi­su. No­vac od te knji­ge je dat za ope­ra­ci­ju jed­nog bo­le­snog de­ča­ka”, ka­že Mi­loj­kov.

Naj­dra­ži mu je, ipak, nje­gov ju­žni Ba­nat – pod­ne­blje na ko­jem je po­ni­kao i ču­ve­ni sli­kar Uroš Pre­dić, ko­jeg Mi­loj­kov na­zi­va svo­jim uzo­rom i zve­zdom vo­di­ljom. Baš kao što Pre­dić do sud­njeg da­na, u po­znoj sta­ro­sti, ni­je od­u­sta­jao od sli­kar­stva – iako je, zbog osla­be­log vi­da, mo­rao da po­te­ze ki­či­com po­vla­či pod lu­pom – ta­ko i Du­šan pla­ni­ra da okre­će pe­da­le do kra­ja ži­vo­ta. U to­me ga ni­je po­ko­le­ba­la ni sa­o­bra­ćaj­na ne­zgo­da zbog ko­je je pre ne­ko­li­ko go­di­na mo­rao da ope­ri­še kič­mu. Sa­da pla­ni­ra kru­nu svih svo­jih pod­vi­ga – pu­to­va­nje oko Evro­pe du­gač­ko 15.000 ki­lo­me­ta­ra za ko­je tra­ži spon­zo­re.

„Ide­ja mi je da duž evrop­ske oba­le u mo­re po­ba­cam po­ru­ke u bo­ci s le­pim re­či­ma i svo­jim kon­takt po­da­ci­ma. Kad ih pli­ma vra­ti na oba­lu, oče­ku­jem da mi se ja­ve oni ko­ji su ih na­šli. Tim lju­di će bi­ti ju­na­ci mo­je na­red­ne knji­ge”, ka­že Du­šan Mi­loj­kov.