Зоричин дар Великој Хочи

Али ни­је реч о ослон­цу Пе­ру­ни­чи­ће­ве ис­кљу­чи­во на та до­ку­мен­та, већ и на бо­га­ту, до да­нас нео­бја­вље­ну гра­ђу из бо­га­те остав­шти­не ње­ног оца. Сво­је­вре­ме­но, он је сти­зао да сво­ја са­зна­ња но­во­от­кри­ве­них де­та­ља из про­шло­сти, ко­ја су од ин­те­ре­са и за ши­ру чи­та­лач­ку пу­бли­ку, по­де­ли упра­во са чи­та­о­ци­ма „По­ли­ти­ке”, ли­ста с ко­јим је, уз НИН, је­ди­но са­ра­ђи­вао.

На­ла­зио је за то вре­ме­на упр­кос ве­ли­ким оба­ве­за­ма, по­што је у Пред­сед­ни­штву СА­НУ био ко­ор­ди­на­тор на­уч­ног ра­да Ака­де­ми­ји­них на­уч­но­и­стра­жи­вач­ких ин­сти­ту­та.

Не са­мо као „на­уч­ни фи­лан­троп”, не­го и као до­бро­твор ко­ји је по­мо­гао зна­ном и не­зна­ном, сва­ка­ко да се др Пе­ру­ни­чић у свом окру­же­њу су­о­ча­вао са су­је­та­ма и с ми­зан­тро­пи­ма ко­ји не ве­ру­ју у ху­ма­ност.

Ова два су­прот­ста­вље­на ка­рак­те­ра – фи­лан­троп­ски и ми­зан­троп­ски – срп­ска књи­жев­ни­ца је сна­жно осве­тли­ла у „Фи­лан­тро­пу”, ка­зи­ва­њем о дво­ји­ци док­то­ра – Ба­ла­ба­ни­де­су и Ми­цо­пу­ло­су, Гр­ци­ма ко­ји су кра­јем 19. ве­ка слу­жбо­ва­ли у пећ­кој на­хи­ји, а о ко­ји­ма су оста­вље­ни ар­хив­ски, до­ку­мен­то­ва­ни тра­го­ви ко­је ће от­кри­ти др Пе­ру­ни­чић.

Вр­сни ле­кар Ба­ла­ба­ни­дес био је бо­рац за прав­ду, ни­је се ли­био да јав­но од­ла­зи у срп­ски Кон­зу­лат, да се сре­ће и дру­гу­је са срп­ским све­ште­ни­ци­ма, да бо­ле­сним Ср­би­ма пру­жи сву мо­гу­ћу ме­ди­цин­ску по­моћ и да ста­је у њи­хо­ву од­бра­ну због угње­та­ва­ња. Над­зи­ран, ни­је за­зи­рао пред мо­гу­ћом од­ма­здом, чак осве­том због та­квих сво­јих по­сту­па­ка. Су­о­чен с ра­зним при­ти­сци­ма и прет­ња­ма, ду­го је успе­вао у стро­гом по­што­ва­њу Хи­по­кра­то­вих на­че­ла и нај­ду­бљих етич­ких на­ло­га, све док ни­је пре­ме­штен на ду­жност у Ско­пље.

На­сле­дио га је у пећ­кој на­хи­ји Ми­цо­пу­лос, ње­го­ва су­шта су­прот­ност, не­мо­ра­лан, ко­ри­сто­љу­бив, без­об­зи­ран. По­на­шао се као ка­ди­ја и су­ди­ја не са­мо пре­ма здра­вим, не­го и пре­ма бо­ле­сним Ср­би­ма, по­став­ши ма­ри­о­не­та, је­дан од из­вр­ши­те­ља зу­лу­ма над њи­ма у пећ­ком ви­ла­је­ту.

Бу­ду­ћи да се у књи­жев­ном де­лу-есе­ју „Фи­лан­троп” иш­чи­та­ва­ју и дру­га све­до­чан­ства о стра­да­њу Ср­ба на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ни­је нас за­чу­ди­ло са­зна­ње да је Зо­ри­ца Б. Пе­ру­ни­чић од­лу­чи­ла да пе­де­се­так при­ме­ра­ка ове и дру­гих сво­јих, до са­да об­ја­вље­них де­ла, а има их још де­вет (укљу­чу­ју­ћи и пет ро­ма­на), да­ру­је Би­бли­о­те­ци Основ­не шко­ле „Све­то­зар Мар­ко­вић” у Ве­ли­кој Хо­чи.

У овој шко­ли да­нас је от­при­ли­ке то­ли­ко ђа­ка ко­ји жи­ве у сво­је­вр­сном ге­ту, срп­ској ен­кла­ви ко­ја је у дав­ним вре­ме­ни­ма сте­кла епи­тет „би­сер Ме­то­хи­је”.

Зо­ри­ца Б. Пе­ру­ни­чић под­се­ћа да се Ве­ли­ка Хо­ча пр­ви пут по­ми­ње као „Хоч­ка ме­то­хи­ја”, за­јед­но с још осам се­ла, у да­ров­ном пи­сму Сте­фа­на Не­ма­ње ма­на­сти­ру Хи­лан­да­ру 1198. го­ди­не. У том чу­ве­ном ме­то­хиј­ском ви­но­гор­ју, упр­кос свим не­да­ћа­ма и тра­гич­ним ис­ку­стви­ма из ра­ни­је и но­ви­је про­шло­сти, и да­нас је 13 срп­ских ма­на­сти­ра.

Њен дар у књи­га­ма та­ко би мо­гао да има и ду­бље зна­че­ње, по­што се по­кла­па са 820. го­ди­шњи­цом пр­вог по­ми­ња­ња Ве­ли­ке Хо­че, тог цен­тра од из­у­зет­ног кул­тур­ног, при­вред­ног и исто­риј­ског зна­ча­ја у срп­ској исто­ри­ји, а и у са­да­шњо­сти.