Zoričin dar Velikoj Hoči

Ali ni­je reč o oslon­cu Pe­ru­ni­či­će­ve is­klju­či­vo na ta do­ku­men­ta, već i na bo­ga­tu, do da­nas neo­bja­vlje­nu gra­đu iz bo­ga­te ostav­šti­ne nje­nog oca. Svo­je­vre­me­no, on je sti­zao da svo­ja sa­zna­nja no­vo­ot­kri­ve­nih de­ta­lja iz pro­šlo­sti, ko­ja su od in­te­re­sa i za ši­ru či­ta­lač­ku pu­bli­ku, po­de­li upra­vo sa či­ta­o­ci­ma „Po­li­ti­ke”, li­sta s ko­jim je, uz NIN, je­di­no sa­ra­đi­vao.

Na­la­zio je za to vre­me­na upr­kos ve­li­kim oba­ve­za­ma, po­što je u Pred­sed­ni­štvu SA­NU bio ko­or­di­na­tor na­uč­nog ra­da Aka­de­mi­ji­nih na­uč­no­i­stra­ži­vač­kih in­sti­tu­ta.

Ne sa­mo kao „na­uč­ni fi­lan­trop”, ne­go i kao do­bro­tvor ko­ji je po­mo­gao zna­nom i ne­zna­nom, sva­ka­ko da se dr Pe­ru­ni­čić u svom okru­že­nju su­o­ča­vao sa su­je­ta­ma i s mi­zan­tro­pi­ma ko­ji ne ve­ru­ju u hu­ma­nost.

Ova dva su­prot­sta­vlje­na ka­rak­te­ra – fi­lan­trop­ski i mi­zan­trop­ski – srp­ska knji­žev­ni­ca je sna­žno osve­tli­la u „Fi­lan­tro­pu”, ka­zi­va­njem o dvo­ji­ci dok­to­ra – Ba­la­ba­ni­de­su i Mi­co­pu­lo­su, Gr­ci­ma ko­ji su kra­jem 19. ve­ka slu­žbo­va­li u peć­koj na­hi­ji, a o ko­ji­ma su osta­vlje­ni ar­hiv­ski, do­ku­men­to­va­ni tra­go­vi ko­je će ot­kri­ti dr Pe­ru­ni­čić.

Vr­sni le­kar Ba­la­ba­ni­des bio je bo­rac za prav­du, ni­je se li­bio da jav­no od­la­zi u srp­ski Kon­zu­lat, da se sre­će i dru­gu­je sa srp­skim sve­šte­ni­ci­ma, da bo­le­snim Sr­bi­ma pru­ži svu mo­gu­ću me­di­cin­sku po­moć i da sta­je u nji­ho­vu od­bra­nu zbog ugnje­ta­va­nja. Nad­zi­ran, ni­je za­zi­rao pred mo­gu­ćom od­ma­zdom, čak osve­tom zbog ta­kvih svo­jih po­stu­pa­ka. Su­o­čen s ra­znim pri­ti­sci­ma i pret­nja­ma, du­go je uspe­vao u stro­gom po­što­va­nju Hi­po­kra­to­vih na­če­la i naj­du­bljih etič­kih na­lo­ga, sve dok ni­je pre­me­šten na du­žnost u Sko­plje.

Na­sle­dio ga je u peć­koj na­hi­ji Mi­co­pu­los, nje­go­va su­šta su­prot­nost, ne­mo­ra­lan, ko­ri­sto­lju­biv, bez­ob­zi­ran. Po­na­šao se kao ka­di­ja i su­di­ja ne sa­mo pre­ma zdra­vim, ne­go i pre­ma bo­le­snim Sr­bi­ma, po­stav­ši ma­ri­o­ne­ta, je­dan od iz­vr­ši­te­lja zu­lu­ma nad nji­ma u peć­kom vi­la­je­tu.

Bu­du­ći da se u knji­žev­nom de­lu-ese­ju „Fi­lan­trop” iš­či­ta­va­ju i dru­ga sve­do­čan­stva o stra­da­nju Sr­ba na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ni­je nas za­ču­di­lo sa­zna­nje da je Zo­ri­ca B. Pe­ru­ni­čić od­lu­či­la da pe­de­se­tak pri­me­ra­ka ove i dru­gih svo­jih, do sa­da ob­ja­vlje­nih de­la, a ima ih još de­vet (uklju­ču­ju­ći i pet ro­ma­na), da­ru­je Bi­bli­o­te­ci Osnov­ne ško­le „Sve­to­zar Mar­ko­vić” u Ve­li­koj Ho­či.

U ovoj ško­li da­nas je ot­pri­li­ke to­li­ko đa­ka ko­ji ži­ve u svo­je­vr­snom ge­tu, srp­skoj en­kla­vi ko­ja je u dav­nim vre­me­ni­ma ste­kla epi­tet „bi­ser Me­to­hi­je”.

Zo­ri­ca B. Pe­ru­ni­čić pod­se­ća da se Ve­li­ka Ho­ča pr­vi put po­mi­nje kao „Hoč­ka me­to­hi­ja”, za­jed­no s još osam se­la, u da­rov­nom pi­smu Ste­fa­na Ne­ma­nje ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru 1198. go­di­ne. U tom ču­ve­nom me­to­hij­skom vi­no­gor­ju, upr­kos svim ne­da­ća­ma i tra­gič­nim is­ku­stvi­ma iz ra­ni­je i no­vi­je pro­šlo­sti, i da­nas je 13 srp­skih ma­na­sti­ra.

Njen dar u knji­ga­ma ta­ko bi mo­gao da ima i du­blje zna­če­nje, po­što se po­kla­pa sa 820. go­di­šnji­com pr­vog po­mi­nja­nja Ve­li­ke Ho­če, tog cen­tra od iz­u­zet­nog kul­tur­nog, pri­vred­nog i isto­rij­skog zna­ča­ja u srp­skoj isto­ri­ji, a i u sa­da­šnjo­sti.