Брбљивац дугиних боја

Јата дугиних лорика (Trichoglossus haematodus), папагаја јарко обојеног перја, која понекад прекрију воћњаке Аустралије, Индонезије, Нове Гвинеје и околних острва, одушевиће сваког фотографа или туристу. Међутим, воћари из ових крајева не деле мишљење љубитеља лепоте: за њих су ови папагаји обичне штеточине које, кад огладне, могу да десеткују род воћа. Због тога стално смишљају нове начине да их отерају.

Дугина лорика, како је назива локално становништво, најшаренија и једна од најлепших птица Аустралије, живи у густим шумама или у жбуњу на обали. Висока је тридесетак центиметара, а боја њеног перја варира од тамноплаве и плавољубичасте, преко смарагднозелене, до лимунжуте, јарконаранџасте и крвавоцрвене. Ова врста папагаја има и бројне подврсте, тако да нису све птице истих боја.

Веома је дружељубива: осим са својим рођацима, често живи у колонијама и са другим врстама птица. Јата дугиних лорика спавају на гранама, а у зору, кад их пробуде први сунчеви зраци, уз крике и „брбљање” крећу у потрагу за храном. Ова шарена птица једе бобице, семенке, пупољке листова, инсекте, а највише воли воће, полен и слатки цветни нектар. Да би дошла до омиљених посластица, снажним кљуном комада цветове и воћке, а затим дугим, специјално прилагођеним језиком, чији је врх расцепљен и подсећа на влакна четкице, из њих сакупља хранљиве сокове. Прави је акробата: када пронађе свој омиљени цвет или воћку, често једе висећи наглавачке, чврсто се држећи ногама за грану. Воду углавном добија из хране, али је понекад и пије – једино тада силази не тле, док остатак времена проводи у ваздуху и на дрвећу. Јато понекад путује километрима да би пронашло место са најлепшом „трпезом”, али око поднева, кад сунце упече, ништа не може спречити ове папагаје да се склоне у дебелу хладовину нити их натерати да одатле одлете пре него што врућина умине. После вечерњег оброка, враћају се на спавање.

Ове птице најчешће се паре у пролеће, које на јужној полулопти наше планете траје од септембра до јануара. Ипак, нове генерације младих на свет долазе и током целе године. Дугине лорике гнезде се у шупљинама дрвећа, углавном у стаблима еукалиптуса, обложеним меком пиљевином. Женка обично снесе по два јајета на којима лежи три и по седмице. Кад се млади испиле, о њима се још два месеца, док не напусте гнездо, брину оба родитеља, хранећи их и штитећи од грабљиваца – соколова и змија. Када се осамостале, младе птице не одлећу далеко, већ остају у јату, уз родитеље, све док не наврше две године и пронађу пар са којим ће остати до краја живота.