Афоризам или претња амбасадорки Николић

Додуше, било је неких порука, као што је она од прошлог лета, када је на саобраћајном знаку, којим је резервисано место за службено возило амбасаде – био исцртан човек обешен на дрво. Међутим, неке „конкретне” акције се ипак не дозвољавају. Тако је уочи посете председника Александра Вучића Загребу, средином фебруара ове године, председник екстремне Аутохтоне хрватске странке права Дражен Келеминец претио да ће протестовати испред амбасаде Србије, али му то ипак није дозвољено. Према незваничним информацијама, српске дипломате у конзулатима у Вуковару и Ријеци ипак не могу да се осећају тако сигурно као они у Загребу.

Протеста испред српских амбасада у свету је ипак било. Тако је у јануару 2017. уз покличе „УЧК” и речи песме „Беса” – „заклео сам се да ћу живот дати за Косово” – албанска дијаспора протестовала испред Мисије Србије при УН у Њујорку, захтевајући ослобађање Рамуша Харадинаја из притвора у Француској. Тих дана стигла је и информација да су српске дипломате у неколико држава озбиљно угрожене. Министар спољних послова Ивица Дачић открио је да се, према безбедносним информацијама, у албанској дијаспори планира заузимање неког од наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Европи како би се Србија принудила да одустане од захтева за суђење Харадинају.

Ту информацију је, према његовим речима, Београд добио од западних безбедносних агенција „из једне велике земље и велике безбедносне заједнице”. Једна од опција која је разматрана у албанској дијаспори било је и узимања талаца. Према медијским написима, МСП је тражио од дипломатских представника Швајцарске, Грчке, Турске, Немачке, Италије и Белгије да њихове власти појачају обезбеђење српских представништава.

У фебруару ове године чланови организације Бошњачки покрет организовали су протест испред амбасаде Србије у Сарајеву, због најављеног усвајања Декларације о опстанку српског народа јер се њоме, наводно, крши Дејтонски споразум. У августу 2017. године из безбедносних разлога је повучено читаво особље српске амбасаде у Скопљу. Било је то после афере прислушкивања српских дипломата и новинара, али и самог председника Србије. Како је објаснио Александар Вучић, од надлежних обавештајних органа је „добијено довољно доказа о веома офанзивном деловању против органа и институција Србије”.

Дачић је тада открио и да је у читав случај био умешан и „страни фактор”. Касније су медији писали да је тај „страни фактор” амерички амбасадор у Скопљу Џес Бејли. Он је, наводно, преко премијера Зорана Заева затражио да се припадници македонске Управе за безбедност и контраобавештајне послове укључе у прислушкивање српских дипломата, али и председника Вучића. Међутим, министар спољних послова Македоније Никола Димитров негирао је да македонска влада прислушкује српске институције и званичнике.

Драстичних случајева у којима су српске дипломате смртно страдале било је на срећу мало. Давне 1971. године припадници усташке емиграције, предвођени Миром Барешићем, ранили су у Стокхолму амбасадора Владимира Роловића који је недељу дана касније и умро.

Смртно је страдало и троје дипломата из амбасаде у Триполију. Двоје српских представника у Либији, Слађана Станковић и Јовица Степић, отети су у новембру 2015, а три месеца касније су страдали у америчком бомбардовању терористичког кампа, где су били заточени. У мају 2017, после саобраћајне несреће, преминуо је и шеф тог истог ДКП-а Оливер Потежица. Амбасада ипак није ни затворена ни премештена. И данас је тамо отправник послова. Објашњење министра Дачића је било да тамо живи и ради око 500 Срба, као и да Србија у Либији, као и у Ираку и Сирији, има своје спољнополитичке интересе због којих не затвара амбасаде, иако се у тим земљама ратује.

Како за „Политику” објашњава Ивица Тончев, државни секретар МСП-а задужен за безбедност српских дипломатских представништава, у овом тренутку се може говорити о генералној угрожености шефова ДКП-а Србије у земљама у којима постоји повишени безбедносни ризик, конкретно у земљама попут Либије или Сирије.

„У другим државама нема индиција да је безбедност шефа ДКП-а директно угрожена. У одређеним земљама се дешава да амбасади или шефу ДКП-а буде упућена претећа порука попут мејла који је недавно добила наша амбасадорка у Хрватској. Дешавало се и да неко постави претећу поруку на ограду амбасаде или на места обележена за паркирање возила нашег ДКП-а. Има и случајева да је угрожена безбедност резиденције шефа ДКП-а у земљама у којима је генерално угрожена јавна безбедност, а дешавају се и упади у посед о којима бива информисан МСП и локална полиција”, објашњава Тончев.

Ипак, како истиче, утисак је да је безбедност наших амбасада и конзулата на задовољавајућем нивоу, имајући у виду све околности и услове рада, нарочито у земљама са повишеним безбедносним ризицима. Наше амбасаде и конзулати су, објашњава Тончев, свакодневно на вези са централом и о евентуалним безбедносним ризицима информишу МСП, на основу чега се онда предузимају одговарајуће мере, када се процени да је то потребно.

Чување страног ДКП-а је, како каже бивши министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, ствар части и достојанства јер су по међународном праву чланови амбасаде и амбасаде – светиње. Србија, каже он, дели судбину осталих држава. Тамо где су односи у држави стабилни, мирни, нема ниједног забележеног случаја да су наши људи били на мети узнемиравања.

„Изузетака је било само у време социјалистичке Југославије, када је усташка организација извршила неколико напада на наше амбасаде и убила једног амбасадора. Било је тада и покушаја атентата на председника државе када је био у посети Америци. Мимо тога, наше амбасаде су свуда биле третиране са дужним поштовањем. То се односи на све континенте. Друга је ствар тамо где су се водили локални сукоби у време деколонизације, ослободилачки, а често и грађански ратови као што је био случај у Мозамбику или Анголи. Тада су сви странци били изложени потенцијалној опасности. Али, ми ни тада нисмо били погођени, јер смо важили за пријатеље тих народа који су хтели да се ослободе”, објашњава Јовановић. Ни у овом тренутку, оцењује, нема разлога за опасност, јер Србија води мирољубиву политику.