Из Србије ћу понети радост
Врло сам се плашио исхода представе „Шупљи камен”. На сцени су ме дочекале пластичне јабуке, трава, једноставна сценографија. Помислио сам најпре: ово ће бити „хит” представа која се гледа због глумаца. Морам да кажем: само пет минута после те пластичне јабуке и трава су се претворили у праве јер су на сцену изашли такви глумци на сцену да се од њихове магије није могло око одвојити, каже Николај Кољада, један од најпознатијих савремених руских аутора који је овим речима за „Политику” коментарисао прво српско читање свог новог драмског текста: „Шупљи камен”, пре три дана премијерно изведено на сцени УК „Вук Стефановић Караџић” у Београду”, у режији Татјане Мандић Ригонат и у преводу Новице Антића.
Актери представе „Шупљи камен”, примећује Кољада који је присуствовао српској премијери, нису шмирали, нису били патетични, нити су викали. Када се саберу животна доба свих тих глумаца, било је више од 400 година живота на сцени, али они су деловали као да су млађи и од најмлађих.
„Шупљи камен” је драма непролазне чежње за чудесним које се крије у љубави, у потреби да волимо у симболичном дану Михољског лета. Шта се крије иза оваквог наслова?
Код нас у Русији, каже се да заправо и постоји такав камен. У шуми близу Јекатеринбурга, заиста постоји огромна стена и у њој рупа. Један мој стари познаник сместио ме је тако у своја кола и повезао да је видим. Дуго, дуго смо путовали тајгом, и када смо дошли до стене, мој пријатељ ми је рекао: „Погледај како је то лепо.” Замолио ме је да га када умре сахраним поред те стене јер је често долазио да поред ње посматра природу и ужива у спокоју мира и тишине. Пре две године је тај мој пријатељ умро и, наравно, нису га сахранили на том месту, већ на гробљу. Његову љубав према животу сам хтео да пренесем у ову драму. То је лепа метафора пробијеног или шупљег срца.
Галину, Ларису, Веру Сергејевну, бивше наставнице у пензији, живот боли на различите начине. Какав је положај жене у данашњој Русији?
Женама, посебно у познијим годинама, заиста је тешко. Видим да је и код вас тако, очигледно да се код Словена и даље сматра срамотом да се старији људи сместе у старачке домове. Наравно, деца им помажу, али то је све тешко ускладити. Старији људи знају да буду каприциозни, желео сам овом драмом да поручим деци да буду стрпљиви према својим родитељима. Често цитирам руску пословицу: Стари човек је као беба. Написао сам тим поводом и драму коју сам насловио „Баба Шанел”, то је хор ветерана савеза инвалида, представа се игра по целој Русији јер постоји много хорова старијих жена инвалида. Старији људи иду на те скупове, певају, друже се, и тако имају осећање да су ипак некоме потребни. Имају своје друштво, наступају заједно, излазе на сцену лепо одевени, људи им се радују и не желе да умру. Хоће још да живе као и сваки човек уосталом.
Нисам живео у то време и не знам шта је Стаљин све радио, али сећам се да је моја баба говорила: „У доба Стаљина цене су се увек смањивале, никада повећавале
Да ли је могућа љубав у позним годинама?
Драму „Шупљи камен” написао сам на фактографској основи разговора са људима у тим годинама. Једна пријатељица од неких 70 година ми је рекла: „Ма, шта је са тобом? У нашим годинама љубав је још јача, интензивнија, интересантнија, него у младим годинама.” И то је заиста лепо. Ако човек сачува ту способност да воли, он живи и има жељу за животом, а ако је равнодушан одлази брзо са овога света.
Док сте писали своје драме, попут „Кокошке”, „Мурлин Мурло”, „Полонезе Огински”, делили сте њихове карактере, судбине, емоције. Да ли сте и ви усамљени као ваши јунаци?
Апсолутно сам усамљен, али имам велику, огромну породицу. У мом позоришту ради 120 људи и то су све моја деца. Ходајући кроз позориште некога изгрдим, мало лупим по образу, другоме кажем лепу реч или га пољубим. Увек кажем: „Љубав то су поступци.” Никоме не кажем да га волим, да је диван. Гледам своје колеге и кажем: „Овом човеку треба обезбедити стан.” Тако сам мојим глумцима купио до сада 13 станова, исто тако размишљам ко од њих треба да добије већу плату. У томе се одражава моја љубав.
Русија је земља чуда у којој никада ништа не пропада. Када је реч о Октобарској револуцији, сада је на снази велики обрт. Стаљин постаје позитиван, а Лењин лош?
Морам да кажем да је увек било људи који су позитивно мислили о о Стаљину. Људи који су живели у његово доба и који се сећају свега што је урадио имају речи хвале. Нисам живео у то време и не знам шта је Стаљин све радио, али сећам се да је моја баба говорила: „У доба Стаљина увек су се цене смањивале, никада повећавале.” У време Стаљина хлеб је чак био бесплатан и кажу: „У доба Стаљина ми смо победили фашисте.” Онда су у време Перестројке говорили да је Стаљин био изрод. Не знам шта се тада догађало јер су код нас многи заборавили шта се дешавало деведесетих година прошлог века. Шта је направио Јељцин са Русијом, како смо у његово време тешко живели. Неко воли Стаљина, ставља на зидове његове портрете, али морам да приметим да ипак претеже негативно мишљење о њему. Такође примећујем да о Лењину нико више и не говори, више нико се и не сећа шта је урадио.
Какав је данас живот у Русији у односу на те деведесете и доба Јељцина. Колико вам се живот променио због санкција?
Санкције се не одражавају на руског човека. Не знам шта се дешава на глобалном нивоу, са фабрикама, али иста је количина робе у продавницама као и раније. Не примећујем разлику. Сви се жале да тешко живе, а сви иду у иностранство да летују, возе нова скупа кола. Сви купују нове станове, а сви кукају. Имам утисак да је и овде тако.
Инсистирате на одредници да сте мали човек. Имате своју викендицу, мало парче земље где гајите поврће, цвеће. Шта обично понесете у свом зембиљу успомена из Србије за Јекатеринбург?
У једној мојој драми има реплика која гласи: Размишљајте само о радости. Само она постоји, чујете ли ме! Поред мог позоришта у Јекатеринбургу постоји велики рекламни пано на којем пишу те речи. Људи пролазе поред њега и смеше се. Из Србије ћу у Јекатеринбург понети радост, јер то је оно што ми је поклонила представа „Шупљи камен”, малу ватру која гори у мом срцу. Записао сам после представе на свом фејсбук профилу: „Хвала Србији јер ми враћа веру у позориште”, пошто тако много представа гледамо и престајемо у извесном тренутку да верујемо да позориште може да донесе радост. А овде се радост заиста десила.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
