Iz Srbije ću poneti radost

Galinu, Larisu, Veru Sergejevnu, bivše nastavnice u penziji, život boli na različite načine. Kakav je položaj žene u današnjoj Rusiji?

Ženama, posebno u poznijim godinama, zaista je teško. Vidim da je i kod vas tako, očigledno da se kod Slovena i dalje smatra sramotom da se stariji ljudi smeste u staračke domove. Naravno, deca im pomažu, ali to je sve teško uskladiti. Stariji ljudi znaju da budu kapriciozni, želeo sam ovom dramom da poručim deci da budu strpljivi prema svojim roditeljima. Često citiram rusku poslovicu: Stari čovek je kao beba. Napisao sam tim povodom i dramu koju sam naslovio „Baba Šanel”, to je hor veterana saveza invalida, predstava se igra po celoj Rusiji jer postoji mnogo horova starijih žena invalida. Stariji ljudi idu na te skupove, pevaju, druže se, i tako imaju osećanje da su ipak nekome potrebni. Imaju svoje društvo, nastupaju zajedno, izlaze na scenu lepo odeveni, ljudi im se raduju i ne žele da umru. Hoće još da žive kao i svaki čovek uostalom.

Da li je moguća ljubav u poznim godinama?

Dramu „Šuplji kamen” napisao sam na faktografskoj osnovi razgovora sa ljudima u tim godinama. Jedna prijateljica od nekih 70 godina mi je rekla: „Ma, šta je sa tobom? U našim godinama ljubav je još jača, intenzivnija, interesantnija, nego u mladim godinama.” I to je zaista lepo. Ako čovek sačuva tu sposobnost da voli, on živi i ima želju za životom, a ako je ravnodušan odlazi brzo sa ovoga sveta.

Dok ste pisali svoje drame, poput „Kokoške”, „Murlin Murlo”, „Poloneze Oginski”, delili ste njihove karaktere, sudbine, emocije. Da li ste i vi usamljeni kao vaši junaci?

Apsolutno sam usamljen, ali imam veliku, ogromnu porodicu. U mom pozorištu radi 120 ljudi i to su sve moja deca. Hodajući kroz pozorište nekoga izgrdim, malo lupim po obrazu, drugome kažem lepu reč ili ga poljubim. Uvek kažem: „Ljubav to su postupci.” Nikome ne kažem da ga volim, da je divan. Gledam svoje kolege i kažem: „Ovom čoveku treba obezbediti stan.” Tako sam mojim glumcima kupio do sada 13 stanova, isto tako razmišljam ko od njih treba da dobije veću platu. U tome se odražava moja ljubav.

Rusija je zemlja čuda u kojoj nikada ništa ne propada. Kada je reč o Oktobarskoj revoluciji, sada je na snazi veliki obrt. Staljin postaje pozitivan, a Lenjin loš?

Moram da kažem da je uvek bilo ljudi koji su pozitivno mislili o o Staljinu. Ljudi koji su živeli u njegovo doba i koji se sećaju svega što je uradio imaju reči hvale. Nisam živeo u to vreme i ne znam šta je Staljin sve radio, ali sećam se da je moja baba govorila: „U doba Staljina uvek su se cene smanjivale, nikada povećavale.” U vreme Staljina hleb je čak bio besplatan i kažu: „U doba Staljina mi smo pobedili fašiste.” Onda su u vreme Perestrojke govorili da je Staljin bio izrod. Ne znam šta se tada događalo jer su kod nas mnogi zaboravili šta se dešavalo devedesetih godina prošlog veka. Šta je napravio Jeljcin sa Rusijom, kako smo u njegovo vreme teško živeli. Neko voli Staljina, stavlja na zidove njegove portrete, ali moram da primetim da ipak preteže negativno mišljenje o njemu. Takođe primećujem da o Lenjinu niko više i ne govori, više niko se i ne seća šta je uradio.

Kakav je danas život u Rusiji u odnosu na te devedesete i doba Jeljcina. Koliko vam se život promenio zbog sankcija?

Sankcije se ne odražavaju na ruskog čoveka. Ne znam šta se dešava na globalnom nivou, sa fabrikama, ali ista je količina robe u prodavnicama kao i ranije. Ne primećujem razliku. Svi se žale da teško žive, a svi idu u inostranstvo da letuju, voze nova skupa kola. Svi kupuju nove stanove, a svi kukaju. Imam utisak da je i ovde tako.

Insistirate na odrednici da ste mali čovek. Imate svoju vikendicu, malo parče zemlje gde gajite povrće, cveće. Šta obično ponesete u svom zembilju uspomena iz Srbije za Jekaterinburg?

U jednoj mojoj drami ima replika koja glasi: Razmišljajte samo o radosti. Samo ona postoji, čujete li me! Pored mog pozorišta u Jekaterinburgu postoji veliki reklamni pano na kojem pišu te reči. Ljudi prolaze pored njega i smeše se. Iz Srbije ću u Jekaterinburg poneti radost, jer to je ono što mi je poklonila predstava „Šuplji kamen”, malu vatru koja gori u mom srcu. Zapisao sam posle predstave na svom fejsbuk profilu: „Hvala Srbiji jer mi vraća veru u pozorište”, pošto tako mnogo predstava gledamo i prestajemo u izvesnom trenutku da verujemo da pozorište može da donese radost. A ovde se radost zaista desila.