Србин је овде зрно песка у пустињи

– Немам мог човека. Остали су само стари, а некада су овде све биле наше куће, са ружама и баштама. Моје село је било чисто српско, а сад је све продато Албанцима – каже наш саговорник, који је за 2. 000 евра већ купио за себе споменик на гробљу где су му сахрањени мајка, отац, брат, деда и баба. – Ја ћу бити последњи – вели.

Како се слаже са комшијама? – Да их не хвалим, али стварно су сви коректни. Кад не сиђем у град позову мој број и питају треба ли ми хлеба и поврћа...

Један млађи Србин из околне енклаве наводи да се не омогућава повратак Србима, а омогућава се продаја српских имања Албанцима. – Опстанак видимо само уз божју помоћ. Највећи проблем је узурпирана имовина. Отели су ми пет њива. Две сам повратио тако што сам отишао и сам узорао...

На питање о безбедности узвраћа: – На један миг све може да се поремети. Србин је овде зрно песка у пустињи. С породицом живим од социјалних примања, пошто Срби не могу да раде, а са сународницима се виђам по енклавама. Наша знамења су запуштена, али се зна где је наш камен...

Из Београда смо на овај пут кренули аутобусом са косовским таблицама, са Друштвом пријатеља манастира Св. Архангела, које је основано после погрома 2004. и неколико пута годишње на Космет води све заинтересоване који желе да пруже подршку Србима на југу јужне покрајине. Њихов циљ је обнова светиња и чување сећања на славне претке. Раде с благословом Епархије рашко–призренске и уз помоћ Канцеларије за КиМ, Управе за дијаспору и Министарства за културу. До сада су обновили манастир Св. Архангели, Цркву Св. врача, преуредили атријум Цркве Св. Спаса, делом обновили Цркву Св. Николе, а у плану је и обнова Цркве Св. Пантелејмона.

По предању, у Призрену је било онолико цркава колико има дана у години. На сваком квадратном метру наилазимо на понеку богомољу, макар и површине 15 квадрата. Најлепша је управо црква Св. Спаса из средњег века, која се налази испод призренске тврђаве Каљаје. Задужбина је српске властелинске породице Владојевић и запаљена је у погрому 2004.

Надомак ње Црква Св. врача Дамјана и Козме, такође страдала 2004, која је обновљена и у плану је њено фрескописање. Више ње је Црква Св. Недеље, задужбина Краљевића Марка, запаљена 2004. и потом обновљена. На њој стоји знак Унмика и натпис: „Ова грађевина је законски заштићена. Сваки чин вандализма и пљачке сматраће се кривичним делом највишег степена. Косовске полицијске снаге и Кфор предузеће све мере и употребиће силу уколико буде неопходно, да обуставе таква дела. Сваки покушај уништења, паљења или пљачке је кажњив према Косовком кривичном закону”. Поздравља нас и откључава врата цркве љубазни полицајац Албанац, који је сада чува 24 сата. Постоји идеја да овде буде једина српска улица, јер је СПЦ откупила српске куће дуж ње. Ниже је и музичка школа, некада „Јосип Славенски”, данас „Лоренс Антони” – названа, рекоше нам, по првом албанском музичару.

Време је рамазана. На улицама Призрена чује се српски који говоре тамошњи Горанци. Чујемо да постоји тензија између Албанаца и Турака и да се потоњи зато исељавају. Таксиста Албанац, који нас вози до манастира Св. Архангела, каже да се и Албанци исељавају. Просек примања износи једва око 300 евра и наш саговорник себе не види у Призрену, већ „горе”, у Аустрији или Немачкој.

Призренски манастир Св. Архангели, у кањону реке Бистрице, задужбина је цара Душана Силног. Спаљен је 1999, што се поновило и током 2004, иако је био под заштитом Кфора. Јуна 1999. монах, отац Харитон киднапован је и убијен. Сада је ту нови конак, где ноћимо, а испред њега седи припадник косовске полиције. Подсетимо, црква овог манастира порушена је 1615. и Турци су од њеног камена саградили Синан–пашину џамију у центру града.

Крећемо ка Призренској богословији, која је подигнута 1871. као прва средња школа на српском језику на територији Османског царства, захваљујући помоћи Призренца Симе Андрејевића Игуманова. И њени објекти спаљени су 2004, а школа и зграда са професорским становима обновљени су 2011. године. Данас је овде 55 ученика и 10 професора, ректор је владика Теодосије. Свештенство Богословије не зрачи песимизмом. – Човек ће видети црно и у Београду, а може да се радује и у Призрену. Кад дође група из Београда и види да се коло игра у нашем дворишту, они плачу. Нема плакања, идемо даље. Било је и горе време. Већина становника Призрена желела би опет да живи са Србима са којима су ишли у школу. То је она стара призренска господа – кажу у Богословији.

Има и других мишљења. Оливера Радић, професорка српског из Ораховца, прича како деца немају школу, него наставу похађају у импровизованој згради, а све фабрике су остале у другом делу града. – Не може да се живи од љубави према завичају. Провокације су свакодневне. Њихова деца прођу бициклима кроз српски део и ударе српско дете. Нема жица као до 2004, али ту су невидљиве жице до којих можемо да се крећемо. Потреба су нам радна места. Стари ће поумирати, а млади ће без посла отићи. У основној школи има 40 ђака, у гимназији девет, имамо две продавнице и импровизовану амбуланту, игралиште, на којем се све чешће играју шиптарска и ромска деца. Млади поседе испред цркве и то је њихов живот. Навикли смо на живот у изолацији – каже професорка.

Наглашава да на терену не види снаге Еулекса. – Можда су обукли невидљиво одело. Не би требало да се повуку јер нису урадили ништа. И даље нам друга страна руши гробове. Од 1999. до 2013. у црквеној порти је било сахрањивање, а сада после сахране ломе крст или прекопају гроб. На задушнице баце цркнутог пса или вежу коња, па само видиш на гробу свог оца или деде – коњ. Нису се смириле страсти – каже Оливера Радић.

Посећујемо Богородицу Љевишку у центру Призрена, која је и поред заштите немачких војника запаљена 2004. У близини је и Црква Св. Ђорђа, где је патријарх Павле био изабран за епископа рашко–призренског. У цркви нам кажу да им сваки долазак Срба значи. – Да комшије Албанци виде да нисмо заборављени и да нам долазе наши.

Настављамо пут Новог Брда, средњовековног града и рударског насеља које се налази на 850 метара надморске висине, одакле пуца поглед на прелепу метохијску природу. У подножју живи отац Стево, који прича да су призренске задужбине направљене од новца, злата и сребра управо из Брда. Оно је сад проглашено за археолошки локалитет, јер друга страна сматра да Брдо потиче из римског доба, иако га га је у потпуности изградио краљ Милутин. Ако неко жели парче српске земље на КиМ, један ар овде кошта свега тридесет евра. Црква откупљује што више оближњих имања од Срба који одлазе, јер нема дана да некоме не украду неколико крава. Остале су само градске зидине чију је једну фазу обнове финансирао Унеско.

У брдима изнад Звечана долазимо и до женског манастира Соколица из 14. века, познатог по статуи Богородице са Богодететом Христом на коленима, тешком 450 килограма. На светској изложби „Византија: вера и снага 1261–1557”, у Метрополитен музеју у Њујорку 2004, међу 355 највећих достигнућа уметности Византије, укључујући и 23 из Србије, била је Богородица Соколичка. Народ статуу препознаје као чудотворну, посебно за жене које не могу да роде. Манастир има иконописну радионицу, те поруџбине стижу из целог света, чак и са других континената.

Велики натпис „Кфор” дочекује нас у Дечанима. Ту је позната фреска Светородне лозе Немањића и јединствена фреска „Исус Христ држи мач”. Оружје је резервисано за представу светих ратника, а Исус овде симболично мачем раздваја истину од греха, добро од зла. У Јеванђељу по Матеју стоји: „Нисам дошао да донесем мир, него да донесем мач.” То је тај мач.

Стижемо и до Грачанице. Када је албанска страна била заинтересована за прво имање до овог манастира, посед је откупио Новак Ђоковић како би земља остала у српским рукама...

У Цркви Св. Спаса група „Санвила” приредила је концерт традиционалне музике и одржана је изложба слика „Јесен у Призрену” насталих на ликовној колонији која се овде одржава трећу годину заредом. У граду срећемо и Живојина Ракочевића, директора Дома културе Грачаница и сарадника „Политике”, који нас подсећа на максиму да се традиција не може наследити, већ се мора стећи великим трудом. Размишљамо о њој и о предстојећој снажнијој духовној обнови Призрена у данима када је тзв. држава Косово прогласила Призрен за своју престоницу.

Не бих мењао једну ноћ у Призрену за хиљаду ноћи у Дубаију

Србин који живи у Призрену за „Политику” каже:

– Мени није лоше. Имам старо друштво Албанаца, Турака, католика, Бошњака, Рома. Цео град ме зна. Био сам расељен у Љигу, Великој Плани, Крагујевцу, наплаћао сам се кирија и дојадило ми је. Кад се појавила организација „Свети Спас” са данским саветом, изградили су нам кућу и жена и ја смо се пре пет година вратили. Највећи проблем је егзистенција. Канцеларија за КиМ даје нам два метра дрва и то потрошимо за зимницу. Ја примам минималац од 11.500 динара и не желим да молим за помоћ, већ да радим, јер сам филиграниста. Сваку српску кућу једном месечно обилази швајцарски Кфор са преводиоцем Албанцем и питају има ли проблема. Кажу, не могу финансијски да помогну, али могу око безбедности... За пет година помреће сви Срби у овом граду, а некада смо се окупљали око цркве, роштиљали, кували пасуљ… Не бих мењао једну ноћ у Призрену за хиљаду ноћи у Дубаију, али кад оде Кфор биће – шта нам бог да.