Једна блистава каријера
Ове године навршава се двеста година од рођења чувеног кореографа Маријуса Петипе. Могло би се рећи да не постоји кореограф чије се стваралаштво тако посвећено чува и свечано слави – из дана у дан, на сценама свих најугледнијих светских позоришних кућа, несмањеним интензитетом, ево, већ сто седамдесет година. „Фараонова кћи”, „Бајадера”, „Пакита”, „Гусар”, „Рајмонда”, „Успавана лепотица”, „Крцко Орашчић”, „Дон Кихот” и „Лабудово језеро”, само су нека од најрепрезентативнијих остварења овог кореографа, која су сврстана у онај драгоцени корпус бесмртних дела класичне балетске уметности.
Као и све велике и значајне уметничке замисли и творевине, које су собом означиле прекретницу у дотадашњој стваралачкој пракси, тако и Маријусово стваралаштво није изникло „ни из чега”. У тренутку када се његова будућа, блистава кореографска каријера налазила на својим почецима, балет је, у својим академским оквирима и зачетим развојним путевима, постојао већ готова два века. Епохална трансформација постојећих и устаљених кореографских форми, као и начина интерпретирања балетских улога, какву ће донети Маријусов опус, настајала је постепено, као резултат промишљеног стваралачког дијалога са затеченом кореографском традицијом из које је требало задржати оно најбоље.
Свестрано и студиозно бављење балетском уметношћу убрзо је овог кореографа повело у правцу запитаности о њеној будућности, што ће резултирати домишљањем коренитих измена и револуционарних поступака, на основу којих ће идентитет класичног балета, у оном облику какав данас познајемо, заувек бити устоличен.
У какве се то структурне „подухвате” овај уметник, својевремено, тако смело упустио и каквим визијама балетске уметности је (п)одредио своје стваралаштво, захваљујући којем га данас славимо као кореографског генија? Петипа је кренуо од музике. Он окончава дотадашњу праксу коришћења већ постојећих музичких партитура и не жели више „композиторе из фиоке”. Следствено томе, он упућује позив својим савременицима, великим композиторима, да се опробају у писању „балетске” музике. На тај начин је, на пољу балета, дошло до луцидног преплитања његовог супериорног кореографског умећа и композиторских великана тога доба. Минкус пише музику за делове балета „Пахита”, као и за прослављени балет „Дон Кихот” који су, до данашњег дана, остали синоним за играчку виртуозност. Глазунов компонује „Рајмонду”, а Чајковски ствара ремек-дела музичке и балетске уметности: „Лабудово језеро”, „Крцко Орашчић” и „Успавана лепотица”.
У ери процвата и потпуне супремације оперске форме, до којег долази појавом Вердија, код Маријуса се, по угледу на оперска дела, јавља идеја (која ће изнедрити славно „Лабудово језеро” и „Успавану лепотицу”) о балетском остварењу као „тоталном делу” које би, у погледу монументалности и заокружености комплексне форме, било кадро да стане „раме уз раме” са оперским делима. Петипа је, тиме, кореографском стваралаштву испоставио потребу и за визуелном и жанровском разноврсношћу.
Тако су настали и балети „Фараонова кћи”, „Гусар” и „Бајадера” који, својом оријенталном велелепношћу, плене и засењују. Сматрајући да се у балет морају увести локалне боје оних простора и оних народа за које се везују садржаји датих балета, Петипа више неће допуштати да балетска либрета „лебде” у недефинисаним оквирима и њиховим апстрактним инсценацијама које, као такве, не могу допрети до ширег аудиторијума. Јавља се потреба да се класичним балетским средствима оваплоти локална, аутентична атмосфера места догађања, да се, и у кореографском, и у музичком домену, стилизује фолклор датог подручја и, на тај начин, балетска поставка учини „живом”.
Репрезентативни примери оваквог настојања јесу балет „Дон Кихот”, у коме све пулсира шпанским ритмом и симболима медитеранског, јужњачког живота, као и бројне националне игре којима су испуњени његови остали чувени балети. Велелепност и визуелно богатство декора и костима постаће још једна Маријусова преокупација – кореографске поставке постаће плод његовог најприснијег дослуха са сценографским и костимографским идејама, а не више механички здружени сегменти: сцена–костим–кореографија. Архитектоника његових сценских формација била је беспрекорна у сваком свом појединачном делу, од којих је сваки био подређен целини.
Своју свевременску упечатљивост и неодољивост његова дела дугују таленту и мајсторству свог аутора, захваљујући којима је, на маестралан и до тада невиђен начин, остварена неприкосновена синтеза француског академизма, италијанске виртуозности и специфичности руског играчког темперамента.
* аутор изложбе Одета и Одилија – Бели и Црни лабуд на сцени Народног позоришта у Београду 1925–2018.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
