Jedna blistava karijera
Ove godine navršava se dvesta godina od rođenja čuvenog koreografa Marijusa Petipe. Moglo bi se reći da ne postoji koreograf čije se stvaralaštvo tako posvećeno čuva i svečano slavi – iz dana u dan, na scenama svih najuglednijih svetskih pozorišnih kuća, nesmanjenim intenzitetom, evo, već sto sedamdeset godina. „Faraonova kći”, „Bajadera”, „Pakita”, „Gusar”, „Rajmonda”, „Uspavana lepotica”, „Krcko Oraščić”, „Don Kihot” i „Labudovo jezero”, samo su neka od najreprezentativnijih ostvarenja ovog koreografa, koja su svrstana u onaj dragoceni korpus besmrtnih dela klasične baletske umetnosti.
Kao i sve velike i značajne umetničke zamisli i tvorevine, koje su sobom označile prekretnicu u dotadašnjoj stvaralačkoj praksi, tako i Marijusovo stvaralaštvo nije izniklo „ni iz čega”. U trenutku kada se njegova buduća, blistava koreografska karijera nalazila na svojim počecima, balet je, u svojim akademskim okvirima i začetim razvojnim putevima, postojao već gotova dva veka. Epohalna transformacija postojećih i ustaljenih koreografskih formi, kao i načina interpretiranja baletskih uloga, kakvu će doneti Marijusov opus, nastajala je postepeno, kao rezultat promišljenog stvaralačkog dijaloga sa zatečenom koreografskom tradicijom iz koje je trebalo zadržati ono najbolje.
Svestrano i studiozno bavljenje baletskom umetnošću ubrzo je ovog koreografa povelo u pravcu zapitanosti o njenoj budućnosti, što će rezultirati domišljanjem korenitih izmena i revolucionarnih postupaka, na osnovu kojih će identitet klasičnog baleta, u onom obliku kakav danas poznajemo, zauvek biti ustoličen.
U kakve se to strukturne „poduhvate” ovaj umetnik, svojevremeno, tako smelo upustio i kakvim vizijama baletske umetnosti je (p)odredio svoje stvaralaštvo, zahvaljujući kojem ga danas slavimo kao koreografskog genija? Petipa je krenuo od muzike. On okončava dotadašnju praksu korišćenja već postojećih muzičkih partitura i ne želi više „kompozitore iz fioke”. Sledstveno tome, on upućuje poziv svojim savremenicima, velikim kompozitorima, da se oprobaju u pisanju „baletske” muzike. Na taj način je, na polju baleta, došlo do lucidnog preplitanja njegovog superiornog koreografskog umeća i kompozitorskih velikana toga doba. Minkus piše muziku za delove baleta „Pahita”, kao i za proslavljeni balet „Don Kihot” koji su, do današnjeg dana, ostali sinonim za igračku virtuoznost. Glazunov komponuje „Rajmondu”, a Čajkovski stvara remek-dela muzičke i baletske umetnosti: „Labudovo jezero”, „Krcko Oraščić” i „Uspavana lepotica”.
U eri procvata i potpune supremacije operske forme, do kojeg dolazi pojavom Verdija, kod Marijusa se, po ugledu na operska dela, javlja ideja (koja će iznedriti slavno „Labudovo jezero” i „Uspavanu lepoticu”) o baletskom ostvarenju kao „totalnom delu” koje bi, u pogledu monumentalnosti i zaokruženosti kompleksne forme, bilo kadro da stane „rame uz rame” sa operskim delima. Petipa je, time, koreografskom stvaralaštvu ispostavio potrebu i za vizuelnom i žanrovskom raznovrsnošću.
Tako su nastali i baleti „Faraonova kći”, „Gusar” i „Bajadera” koji, svojom orijentalnom velelepnošću, plene i zasenjuju. Smatrajući da se u balet moraju uvesti lokalne boje onih prostora i onih naroda za koje se vezuju sadržaji datih baleta, Petipa više neće dopuštati da baletska libreta „lebde” u nedefinisanim okvirima i njihovim apstraktnim inscenacijama koje, kao takve, ne mogu dopreti do šireg auditorijuma. Javlja se potreba da se klasičnim baletskim sredstvima ovaploti lokalna, autentična atmosfera mesta događanja, da se, i u koreografskom, i u muzičkom domenu, stilizuje folklor datog područja i, na taj način, baletska postavka učini „živom”.
Reprezentativni primeri ovakvog nastojanja jesu balet „Don Kihot”, u kome sve pulsira španskim ritmom i simbolima mediteranskog, južnjačkog života, kao i brojne nacionalne igre kojima su ispunjeni njegovi ostali čuveni baleti. Velelepnost i vizuelno bogatstvo dekora i kostima postaće još jedna Marijusova preokupacija – koreografske postavke postaće plod njegovog najprisnijeg dosluha sa scenografskim i kostimografskim idejama, a ne više mehanički združeni segmenti: scena–kostim–koreografija. Arhitektonika njegovih scenskih formacija bila je besprekorna u svakom svom pojedinačnom delu, od kojih je svaki bio podređen celini.
Svoju svevremensku upečatljivost i neodoljivost njegova dela duguju talentu i majstorstvu svog autora, zahvaljujući kojima je, na maestralan i do tada neviđen način, ostvarena neprikosnovena sinteza francuskog akademizma, italijanske virtuoznosti i specifičnosti ruskog igračkog temperamenta.
* autor izložbe Odeta i Odilija – Beli i Crni labud na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu 1925–2018.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
