Поглед од анђеоске брзине саздан

ДРУГО ТЕЛО
Нова књига нашег познатог писца Милорада Павића „Друго тело”, (побожни роман), чије је прво издање код нас објављено у београдском Графичком атељеу „Дерета” 2006. године, а друго, допуњено, недавно у издавачкој кући „Evro-Giunti” из Београда, истовремено је издата и у Русији, Литванији, Пољској и Грчкој. На интернет-сајту www.khazars.com налазе се подаци о стотинак превода књига Милорада Павића у свету, у XXI веку, па и преводу „Другог тела”. Промоција издања „Evro-Giuntija” одржана је у Народном позоришту у Београду, 11. марта. Том приликом Милорад Павић подсетио је на то да је пре 23 године, на истом месту, одржана и промоција првог издања „Хазарског речника”. – Може се рећи да је роман „Друго тело” на неки начин друго тело „Хазарског речника” – рекао је познати писац.

Ваше књиге својеврсна су путовања кроз време и простор. Има ли у томе оне барокне идеје о пролазности, о животу као путовању, и о људима као путницима?

Покушао сам да одговорим не на питање о путовању, него на питање о селидби. Да наставим тамо где је Црњански стао са реченицом: „Сеоба има, смрти нема”. И да образложим да су смрти, како нам кажу јеванђеља, селидбе у неко друго сада. Ми јесмо, како кажете, путници, али у скафандеру, ми смо ти ванземаљци о којима толико лупамо главу. Уосталом, модерна квантна физика признаје паралелне светове и стварности.

Ваш нови роман „Друго тело” води нас кроз време од 18. до 21. века. Кроз какве све преображаје и тајне сте и сами, заједно са својим јунацима, прошли на путу те приче? 

То је љубавни роман, али то је и побожни роман, и у томе смислу што нас кроз те векове води Исус, који нам је својим васкрснућем и узашашћем на небо показао да и ми можемо васкрснути. Један читалац ми је у сали рекао да ко неће да умре треба да прочита „Друго тело”. Ја не бих судио о његовом суду, али свакако свако од нас има осећај бесмртности. Са њиме се рађа. Зашто би, уосталом, неко направио тако савршени софтвер као што је човек за једнократну употребу? То су мисли које су ме водиле кроз векове које сте поменули. Али ту сам имао и два пријатеља, који су у XVIII веку тражили исто што и ја са Јасмином Михајловић (којој је роман посвећен) у нашем XXI столећу. Та моја два пријатеља су писци Гаврил Стефановић Венцловић и Захарија Орфелин. Они су се показали и као одлични јунаци једнога романа. Захваљујући њима могао сам да напишем поглавље „Сотона пије сок од јабуке”, једно од најбољих у роману, ако се томе дода и одељак у библиотеци, који се највише допао мом пријатељу из XXI века, рускоме писцу Шишкину.

Каква је симболика тела у Вашим делима? 

Хтео сам на примеру Исусовога тела да покажем, склужећи се веродостојним изворима, да човек има два тела. Христос је од устајања из гроба па до вазнесења имао два тела, наизменично се приказујући онима који га добро знају, Марији Магдалени, апостолима и другима, час у једном, час у другом свом виду, јер га у „другом телу” нису препознавали. „Држале су им се очи па га нису познали”, каже јеванђеље. Ми смо, дакле, слепи за Његово, па и за наше друго тело. Оно је уосталом, насликано у Сопоћанима, на фресци где Христос узноси на небо друго тело своје мајке, у виду малога детета завијеног у плашт, док прво тело Христове мајке лежи на одру пред њима. О томе да је друго тело наше у виду детета има и једна лепа легенда из XVIII века.

Шта тело уједињује са духом, шта нас чини целовитим?

Друго тело има сећања на прво тело, зато њега не треба осетити, као што и ми у овом првом телу имамо слутњу да ћемо бити вечни, да ћемо имати друго тело као Исус.

Вера у васкрсење духа и тела јесте вера у пораз смрти. Међутим, да ли је у способности да се у свему види лепота већ својеврсно васкрсење?

Осећање лепоте јесте једна велика победа човека над природним силама. Али, погледајте колико чаробне лепоте потоне сваке јесени у Дунав са Фрушке горе, а да то једва неко од људи опази. Зато мислим да је лепота у уметности и у природи недељива.

Кажу да је човек без тајне човек без душе. Да ли вам се чини да, и поред свеопштег огољавања ствари око нас, суштина остаје замагљена?

Мислим, и не само ја, да све дубље продиремо, не више голим погледом него и најразличитијим помагалима (у која убрајам и науку), у тајне природе и сопственог бића. У свемир и микрокосмос. Докле смо на том путу стигли, ми не можемо знати. Али да је дуг пут пред нама (ако нас не уништи нека катаклизма), нема сумње. Наш поглед је, како кажу наши стари у XVIII веку, од анђеоске брзине саздан, али препреке пред њим не дају му да ту брзину употреби колико би хтео и могао.