У потрази за Улицом Милорада Павића

Чланак о Милораду Павићу „Светски класик који у Србији није достојно упамћен”, недавно објављен у „Политици”, подстакао ме је да изнесем своје неслагање с избором београдских улица названих именима домаћих књижевника. Неколико година после смрти Добрице Ћосића, чија дела на уметнички начин верно приказују трагичну историју Срба у 20. веку, у Београду није било улице са његовим именом. Тек након што то јавно истакао председник републике, комисија за именовање улица сетила се великог књижевника. Али уместо да одбере значајну саобраћајницу, комисија је одабрала једну забачену улицу на савској падини. Убрзо је и неколико преминулих уметника и научника највишег значаја за наш народ добило уличице и сокаке на ободу града у којима скоро и да нема становника. Споменимо само неке од великана који су Србију трајно задужили, а чија имена носе периферијске улице занемарљивог значаја: Дејан Медаковић, Оскар Данон, Мирослав Чангаловић, Станислав Винавер...

Иста врста неправде нанесена је и Милораду Павићу. Када сам на мапи Београда, у близини Малог Мокрог Луга, видео уличицу с именом овог прослављеног писца, покушао сам да је нађем и фотографишем. Међутим, то није било лако и за то је био потребно доста времена које нисам имао. Наиме, улице у том насељу толико су узане да аутомобили не могу да се мимоиђу и без тротоара су. То су асфалтиране стазе између некадашњих башти и воћњака. Пошто тада није било ни пролазника који би ми помогли, одустао сам од трагања. Али би зато у Москви свакако било лакше пронаћи Милорада Павића, чија је биста за његова живота постављена испред Библиотеке, у низу биста великана као што је Данте Алигијери.

Највећа улица у Београду с именом неког књижевника јесте новобеоградска авенија с именом Отона Жупанчича. Вероватно да незнатан број Београђана зна ко је био и којим заслугама нас је задужио овај словеначки дечји песник. Нама осамдесетогодишњацима то име је познато јер су нам као ђацима основцима нуђене Жупанчичеве песмице о дечаку Цицибану. Остао ми је у сећању стих: „Ја сам дечак Цицибан/Цицибане, добар дан.” Недавно је, после неколико деценија, из Аустралије дошла моја познаница која је некада становала у тој улици и изразила чуђење да исти назив улице још стоји.

Ево још неколико примедби о називима београдских улица. Укинуте су улице назване по комунистичким величинама: Титу, Кардељу, Лењину и неким другим. Међутим, још је остало оних заслужних за увођење поратног система, од којег смо се, надајмо се, коначно растали. Нека од страних су Клара Цеткин, Палмиро Тољати, Париска комуна, а немало има и оних домаћих.

Драган Станковић,

Београд