Страх и свећа Леди Магбет

ПОВОДОМ ЕСЕЈА ПИТЕРА БРУКА

Шекспиров позоришни укус дефинисан је кроз савет који Хамлет даје глумцима: „Говорите тај текст, молим вас, као што сам га ја вама изговорио – да, просто, клизи са језика. Јер ако га будете извикивали као што то чине многи наши глумци, онда бих ја своје стихове исто тако лепо могао дати градском телалу да их он извикује. А немојте ни много тестерисати ваздух рукама – овако – већ све радите меким гестовима; јер у самој бујици, бури и, тако да кажем – вихору страсти, морате постићи уздржаност која ће ту емоцију да оплемени.“

Хамлетов говор глумцима је савршени израз креативне напетости између осећања и форме. Осећање мора бити присутно и уклопљено у форму. Овде наилазимо и на својеврстан парадокс: прикривањем емоција ви их у ствари откривате, непоказивањем истих ви их изражавате. То је контрадикторност сваке велике глуме: осећања су веома снажна – бујица и бура – које оплемењује умереност. А шта „оплемењивање“ значи у овом контексту? Можда равнотежу? Контролу? Уздржаност? Избегавање екстремне динамике? Или изненадне и оштре прекиде?

Сетимо се детета које плаче а које се при том труди да то не покаже. Његови покушаји да не показује плач допиру до нас и буде у нама потребу за емпатијом. Да је оно оштро, неумерено и гласно показивало своје емоције, ми бисмо се према њему вероватно односили онако као што се односимо према неприродном или лоше глумљеном. Управо у таквом неексплицитном презентовању кроз једноставност речи и покрета, кроз сведеност и прочишћеност форме, емоција може да одјекује природно.

Хамлет, а кроз њега и Шекспир, приговара популарном клишеу шекспировског глумца који игра „пуним плућима“, а свој текст изговара бомбастичним и певајућим тоновима. Но, у истом тренутку Шекспир доводи у питање и правило које жели да успостави: „Али, не будите ни сувише кротки“, каже Хамлет, са страхом редитеља који би хтео да има оба начина. Овде настављамо да следимо Шекспирове инструкције. Нека вам буде водич ваше сопствено осећање мере. Осећања могу да буду веома екстремна, понекад на граници невероватног, јер ми гледамо и оне драмске представе које обилују насиљем и ужасом какав је уосталом и Шекспиров „Тит Андроник“. А сваки глумац веома добро зна да је публика спремна да исмеје преглумљивање, ако он прекорачи замишљену границу природног. Јер свако претеривање јесте изван сврхе глуме.

Стилско-историјско-лингвистичким прегледом Шекспирових дела можемо извући веома различите закључке корисне за данашњу позоришну праксу. Глумац је на елизабетанској позорници креирао простор игре простим изговарањем текста. Тако је празна сцена постајала двор, тамница или брачна ложница. Конвенција позоришта 19. века инсистирала је на натуралистичким решењима сценског простора. Због тога су у току представе промену сценографских решења следили музички и светлосни ефекти који су јасно потцртавали динамику и атмосферу.

Шекспирове драмске сцене, међутим, одговарају једна другој кроз супротстављање различитих амбијената и темпа. Контрасти између појединих сцена драме јесу једна од карактеристика елизабетанске драматургије: спора сцена следи брзу сцену, лирска сцена следи сцену насиља. Никад не треба дозволити да на позорници буде „хладно“. Шекспирове драме су, пре Холивуда, биле добро монтирани филмови. Није било потребе за јасним и гласним променама сценографије којима би се указивало на проток времена, јер би се на тај начин угрозио и сам развој драмске приче. Речи које је глумац изговарао на сцени звучале су „клижући са језика“, како би две до три хиљаде људи у публици могло да разуме текст и да прихвати сложену драмску причу.

А гледалац Шекспировог доба био је, пре свега, заинтересован за причу. Та прича је, према навикама времена, морала бити уклопљена у позоришни „живот двочасовни“. Данас је тешко поверовати у то да је Шекспирова представа „ишла“ испод два сата. Но, већина Шекспирових текстова може да буде изведена у том временском опсегу. Како је то могуће? – сумњичаво ће се запитати позоришни практичар и гледалац, навикнут да представе овог аутора трају дуже и од четири сата. Одговор је врло једноставан: уколико се не изговарају речи већ стихови. Ако пажљиво посматрате како је Шекспир писао, открићете да су сцене прецизно оркестриране, њихова литерарна и емоционална значења ослобођена и веома лако допиру до публике. Начин на који Шекспир структурише своје стихове говори глумцу када ће да убрза, када да говори спорије, где се налази акценат и где је предвиђена пауза. Али, као и у музици, ви морате прво да научите исправно ноте пре него што почнете да изражавате емоције.

Некада се мислило да стихови у Шекспировим драмама само улепшавају стил и обогаћују свакодневни говор. Зато су преводиоци, адаптатори, редитељи и глумци покушавали да стихове нормализују говорним ритмом, паузама их чинили „реалнијим“, подвлачили поједине речи како би на тај начин инсистирали на њиховом значењу или их једноставно скраћивали. 

Скраћивања Шекспирових текстова данашњи интерпретатори оправдавају и зато што: „Данас не волимо да их изговарамо брзо а да при томе креирамо широке говорне фразе. Тај говор гледалац не разуме.“ Насупрот њима, Питер Брук, искуством врсног практичара, у својим есејима о Шекспиру указује на смисао употребе стиха и на важност скривених значења која носи стих у Шекспировим драмама. Следећи Брукова упутства, Шекспировом стиховима се треба једноставно предати, и они ће ће тада узвратити пуноћом значења. 

Стих, непрекинут ток, брзо одвијање радње, непреигравање хумора или туге, минималистички решена сценографија, емоције на људској а не на глумачко-сценској скали, само су неке карактеристике узоритих Шекспирових представа које и можемо гледати на сценама Краљевске Шекспирове компаније, у режијама Питера Брука у позоришту Беф ди Нор, као и Дејана Мијача у Српском народном позоришту.

Позоришне представе у Шекспирово време извођене су на дневном светлу. Данас, када позориште располаже светлосном опремом која може да креира таму или замрачење у коме се добро види, значења појединих текстова се мењају. Леди Магбет која хода позорницом са упаљеном свећом на дневном светлу говори нам много више о мраку и ужасима ноћи неголи најбољи штимунг врсног дизајнера светла. Шекспирова реч има огромну моћ и преношење енергије није нужно резултат тактилног или визуелног контакта. Замрачење и „ноћна сцена“ може се лако направити, али онда не можемо јасно видети страх на лицу Леди Магбет. А ако нешто не видимо добро, не можемо добро ни да чујемо. Речи тада одбијају да нам укажу на скривени смисао и метафору која стоји иза њих.

Есеји Питера Брука говоре нам о том невидљивом Шекспиру.