Досељавање Срба на Балканско полуострво

Као словенски народ и Срби своје корене имају на подручју прапостојбине свих Словена, северно од Карпата, у данашњој јужној Пољској и северозападној Украјини. На том простору су Словене под именом Венета забележили још антички писци I и II века хришћанске ере, Плиније Старији, Тацит и Клаудије Птолемеј, али их под именом Словена помињу тек на самом крају V и у првој половини VI века византијски писац Прокопије и готски историчар Јорданес. У то су се време, међутим, Словени већ били населили како на простору данашње Словачке, Моравске и Чешке у средњем Подунављу, тако и источно од Карпата у данашњој Румунији и у сарадњи са својим сродницима Антима почели да упадају на подручја Римског царства којим је тада владао велики Јустинијан I (527–565).

Најјачи замајац словенски упади на простор Балканског полуострва добијају тек са доласком Авара у Панонску низију 567. године. Од тада Словени наступају пратећи Аваре у њиховим рушилачким подухватима, који су довели до пада Сирмијума 582, Сингидунума (Београда) 584. и првих аварско-словенских опсада Солуна 584. и 586. године, упада у Далмацију 597, пропасти целокупног дунавског лимеса после 602. године и незаустављивог напредовања освајача по Балканском полуострву. Одлучујућа фаза у словенском освајању и насељавању Балкана одиграла се између 610. и 626. године када је дошло до уништења великих градова у његовој унутрашњости, пустошења простора од Дунава до југа Грчке и нових опсада Солуна 616. и 618. и Цариграда 626. године. Тек је пораз под зидинама Константиновог града довео до престанка варварских пустошења и смиривања ситуације на полуострву, али је оно тада већ у великој мери било насељено словенским племенима.

У таквим околностима се појављују и Срби на Балканском полуострву. Предање о свом пореклу и сеоби стари Срби су памтили и три века касније, када га је у својој интерпретацији забележио византијски цар Константин VII Порфирогенит (913–959) у 32. поглављу свог списа De administrando imperio, састављеног између 948. и 952. године. Према њему, Срби потичу од некрштених Срба, званих и Бели, који станују с оне стране Турске (Угарске), у земљи коју они зову Бојка, којима се приближава Франачка, исто и велика Хрватска, некрштена, звана и Бела. Тамо су, дакле, и ови Срби од почетка живели. Из тог свог завичаја кренуо је део Срба пут Балканског полуострва, а њихова сеоба се одиграла на следећи начин:

Пошто су пак два брата од оца наследила власт над Србима, један од њих узимајући половину народа пребеже Ираклију, цару Ромеја, њега и примивши исти цар Ираклије, даде му место за насељавање у Солунској теми, Сервију, која од тада има такав назив. Међутим, наставља Порфирогенит, после неког времена одлуче исти Срби да се врате у своју земљу и цар их отпосла. Када пак пређоше реку Дунав, предомисливши се поручише цару Ираклију, преко стратега који је тада држао Београд, да им да другу земљу за насељавање. И пошто је садашња Србија и Паганија и такозвана земља Захумљана и Травунија и земља Конављана била под влашћу цара Ромеја, а остадоше пак те земље пусте због Авара (јер одатле протераше Романе који сада настањују Далмацију и Драч), насели цар ове Србе у тим земљама, и беху цару Ромеја потчињени, цар њих доводећи свештенике из Рима покрсти, и научивши их да исправно врше дела побожности, изложи им хришћанску веру, пише Константин VII Порфирогенит.

Земља коју они зову Бојка, коју су Срби памтили као место одакле су дошли на Балкан, по свој прилици је Boihaemum античких писаца, историјска Bohemia, тј. Чешка, одакле су доиста потицали они Срби који су се почетком VII века населили у Полабљу, а које је српско предање забележено код Порфирогенита називало Белим. Сеоба Срба на Балкан описана код Порфирогенита је по свој прилици била део велике најезде словенских племена између 610. и 626. године, пропраћене великим пустошењима и нападима на Солун и Цариград. Део Срба је у VII веку заиста насељавао подручје у околини Солуна и тамошњи град по њима назван Сервија, а трагова српског присуства има и у многим другим деловима Грчке, све до Пелопонеза. Управо из околине Солуна је цар Јустинијан II преселио 688/689. године неке Србе у Витинију у Малој Азији, где су они основали град по имену Гордосерба. Помен епископа тог града међу учесницима Трулског сабора у Цариграду 691/692. године представља и прво помињање српског имена на европском југу.

У следећем наставку: Срби од VII до X века