Цунами звани „морава”

Ваљево – Донедавно нико није чуо да је неко од Ваљеваца у 2008. години „чекирао” авионски лет до Токија. Тек по повратку са престижног међународног сајма хране и вина „Фудекс – Јапан”, на којем је учествовало 14.000 фирми из 46 земаља, сазнали смо да је тај срећник био Милијан Јелић, педесетогодишњи власник подрума и винограда из села Бујачића код Ваљева.

У разговору за наш лист Милијан је објаснио је да је на далеки пут пошао по избору владине Агенције за унапређење извоза (СИЕПА). На укусно уређеном штанду изложио је пет врста вина произведеног у свом подруму. Учтиви Јапанци, навикли на традиционално пиће саки и и јефтина европска вина, већ после прве дегустације буквално су окупирали Јелићев штанд, и тако све до завршетка сајма. Брзо су научили српско „живели”.

Посебно их је импресионирала „морава”, бело стоно вино „исцеђено” од истоимене аутохтоне ваљевске сорте грожђа. Међу бројним дегустаторима, каже Милијан, било је педесетак пословних људи и увозника из Јапана, од којих је њих петоро чврсто обећало да ће, ради дугорочне сарадње, ускоро посетити винарију у Ваљеву. Милијанов утисак је да ће неодољива „морава”, с првим бродским контејнерима, попут цунамија запљуснути јапанске винопије. Због тога, вели, неће бити пресрећни Французи, Италијани и произвођачи из јужне Африке, који мисле да на планети и даље немају у винарству премца. Међутим, шта да се ради када ваљевска винарска „подвала” на мала , али сигурна врата, улази у Јапан.

Иначе, подруми и виногради Јелића нису уобичајена транзициона прича, нити једно од сналажења такозваних људи од гуме. Милијан Јелић, правник по образовању, који је у Чешкој направио успешну каријеру, вратио се пре осам година у родно Ваљево. На запрепашћење многих који су га знали, велике паре је почео да улаже у потпуно ишчезло винарство. Саветовали су га тада да не баца новац и да се лати трговине, која доноси сигуран профит. Такве „саветодавце” је, бранећи се, подсећао на француског путописца из 18. века Луја Жедана, који је поред осталог записао да на Балкану није пио укусније вино од оног из села у ваљевском крају. Увек је истицао, а потом и у афишу за будућу винарију графички уцртао, да село Бујачић лежи на истој географској ширини на којој је Бордо у Француској, односно Тоскана у Италији. Да ипак не греши једино је могао да чује од својих ваљевско-београдских пријатеља Душана Михајловића, археолога Жељка Јежа, академика Матије Бећковића, као и неколицине новосадских професора винарства попут др Владе Ковача и др Петра Циндрића, али и чешког енолога Марека Шпалека.

За кратко време, уз овакав „дрим тим” консултаната и доста уложеног новца, знања и љубави, производна линија „тамуз” почела је да ради пуном паром. Такође су почела да пристижу висока признања за квалитет, како са домаћих, тако и међународних смотри и фестивала вина. Аутохтона сорта „морава”, од укупно 10,5 хектара винограда, из године у годину преузима примат и шири се. Пелцер се примио. Подруми „Јелић”, у којима је уграђена најсавременија француска технологија, спремни су да годишње тржишту испоруче пола милиона боца.

Јапанци су доведени пред готов чин. Ето, због чега је један Ваљевац стигао до Токија. Без копорана и шајкаче.