Бурад на античком саркофагу

У лето 1934. године Јован Дучић је из Рима послао писмо Министарству просвете, Уметничком одељењу, у којем, између осталог, стоји: „Упутио сам одавде из Рима 15 сандука у тежини 5.000 килограма, у којима се налазе књиге, мраморни и железни предмети, за јавну збирку у том граду. Молим Министарство просвете да ми издејствује ослобађање царине...”

У другом тестаменту, писаном почетком марта 1935. године, уз све остало, Дучић каже „да цео свој иметак завештава родном граду: књиге, слике, личне предмете”. Исте године, у Требиње је стигла нова пошиљка у којој су били: мермерни кипови, три камене чесме и две спомен-плоче.

Последњи пут Дучић је био у родном граду у септембру 1938. године, када је на Тргу краља Петра (сада Трг слободе) откривен Споменик ослободиоцима (требињским херојима и мученицима) палим у Првом светском рату, који је песник поклонио свом „милом Требињу”.

Све што је Дучић даривао свом завичају налази се данас у Музеју Херцеговине, Народној библиотеци и по трговима и парковима у Требињу. Дучић је желео да Требиње личи на Дубровник и да ни по чему не заостаје за овим приморским градом, који је, такође, веома волео.

Мало је песника, истиче Никола Чучковић, који су толико „избивали из свог родног мјеста”, а да су град толико волели и у њега, с неком побожном радошћу, долазили. Све што је стекао, као песник и дипломата, завештао је Требињу.

У песниковој заоставштини сачуван је читав низ цртежа које је сам Дучић правио, мењао и дорађивао. То су скице споменика „Херојима и мученицима за слободу”, главног парка у Требињу и зидина Старог града. Међу скицама су и фигуре лавова на главном улазу у парк. Споменик Његошу (рад вајара Тома Росандића), поклон Дучића вољеном граду, који је, у присуству краљевог изасланика, открио сам песник, крајем маја 1934. године, и даље се налази на тргу „под платанима”.

У Музеју Херцеговине у Требињу смештена је вредна збирка камене пластике са 73 експоната, који су, највећим делом, донети из Италије. Припадају различитим епохама: од римског доба до ренесансног периода. Реч је о каменим плочама са рељефним представама, статуама и архитектонским елементима. Мотиви су разноврсни: фигуре људи, животиња и биљака, митска и библијска бића. Збирка уметничких слика садржи 14 радова наших и страних сликара.

Велику заслугу што је ова вредна збирка уопште сачувана, у оном идеолошком времену када Дучић није био „подобан” припада Љубинки Којић, која је, као стручњак за ову област, из Београда у Требиње стигла крајем фебруара 1957. године и по винаријама и каменоломима нашла, и спасила, непроцењиво благо.

О томе сведочи: Стеван Кијац ми је открио да је после Другог светског рата већина скулптура дочекала тужну судбину: уклоњене су са улица, зидина града и других места и стрпане у магацин земљорадничке задруге, која се налазила у приземљу Ћеловићеве куће. Значи, открила сам усред Требиња, преко пута куће у којој сам становала, антички „локалитет”, налик открићима, на пример, из доба „сеобе народа”.

А када су, после много перипетија, испословали дозволе да уђу у „тамни вилајет”, затекли су следећи призор: „Ушли смо у велику приземну одају кроз коју се, буквално, газило и прескакало преко лука и кромпира. Под њима се налазио и покоји фрагментовани комад пластике. На другом крају била је мања одаја у којој је био гро скулптура набацаних једна преко друге. У прашини и дебелој паучини, ледено и мемљиво.”

У спасавању вредне колекције не треба заборавити ни Еугена Франковића, историчара уметности, који је у Требињу служио војни рок, и професора Ђорђа Мано-Зисија, стручњака за антику и музеологију, који је у једној винарској радњи открио изузетно вредан саркофаг на којем су била бурад с пићем. 

Нађене скулптуре из I и II века, и саркофази, представљају највреднију колекцију Музеја Херцеговине.Просто је невероватно, упркос дипломатском пасошу, како је Дучић успео да сакупи и у земљу допреми овако вредну колекцију, којом би се поносили и многи музеји у свету.

Ту је саркофаг са представом Атене и Марсије, фрагмент саркофага са приказом лова, саркофаг од квалитетног мермера са приказом амазономаније, фрагмент саркофага са приказом Дијане-Селене, саркофаг са гирландама, глава Марса, Диониса, Хермеса, статуета Фортуне, торзо Дијане (Артемиде), биста Хомера и Софокла, више разних капитела, медаљон са представом Менаде и Сатира...

Током службовања у Атини, Мадриду, Женеви, Каиру, Будимпешти и Букурешту, Дучић је сакупљао и цртеже, слике, мозаике, таписерије. Највећи део те колекције је продат на аукцији у Америци, после песникове смрти, а преостали део се налази у Музеју Херцеговине. Сачуван је портрет Дучића, настао у Атини 1917. године, потписан са Коста Питидес или Питиатос, таписерија монументалног формата, највероватније из XVIII века, слике из школе Коређа (шпанске школе из XVI века) и слике и графике настале у периоду око 1930. и 1950. године, које су део колекције његових рођака из Америке, Лепе, удовице Саве Дучића, и њеног девера Михаила.

Ликовни део оставштине, која се везује за Јована Дучића и његове рођаке, обимом, значајем и вредношћу, истиче Никола Кусовац, представља „најскромнију честицу његовог завештања Требињу”.

У централном делу парка, на чијем су улазу „Дучићеви лавови”, после Другог светског рата, саграђен је споменик „борцима палим у борби против фашизма 1941–1945”, на којем је графит, крупним словима, ћирилицом, „Волим те Миладине”. Около су биле бисте народних хероја: Манојла Маја Бендерића, Асима Зубчевића, Радована Шакотића, Сава Ковачевића, Љуба Миљановића, Васа Мискина Црног, Риста Вреће, Драгице Правице, Николе Љубибратића и Илије Бабића. Током прошлог грађанског рата све бисте су уништене.

Обезглављени постаменти сведоче о нашој новијој историји, која нема никакве везе са Јованом Дучићем.