Тајна плавог ковчежића

Исељавање јеврејске деце бродом „Радник”

У Југославији је било 117 јеврејских општина са 70.000 чланова. Највећи број живео је у градовима где су се бавили трговином јер су им закони забрањивали поседовање обрадиве земље. Већина је страдала у рату, један број придружио се НОР-у, а мањина се крила код пријатеља Југословена. Један кафеџија из Куршумлијске бање примио је Јевреје и они су му, како је срачунао, остали дужни 5.000 динара. „Како сам и сам материјално уништен од стране окупатора, молим Савез јеврејских општина да ми ову суму исплати”, навео је у свом писму. Прецизира да је крио др Бандера и Мишу Н., пребацио их у шуму код Партизана, може да доведе и сведоке... Савез му је исплатио новац.

– Власти су временом прокламовале укидање антисемитских закона. Отворили су београдску синагогу 1944. у Космајској, данас Маршала Бирјузова. Иначе, у Београду су биле четири синагоге. Синагога Ел Кал Нуево срушена је између два светска рата, синагоге Ел Кал Виежо и синагога Бет Израел срушене су после Другог светског рата. Синагоге су за време Другог светског рата претворене у јавне куће за немачке војнике – подсећа наша саговорница.

У Југославији 1944. има 4.400 Јевреја цивила и преживелих из НОР-а, да би овде касније дошло много Јевреја из других земаља. Храну су добијали од „Џоинта” – организације америчких Јевреја.

– Током исељавања (тзв. алија) од 1948. до 1952. за Израел је отишло 8.618 Јевреја, а у Југославији остало 6.175 Јевреја. Разорена Југославија је вапила за обновом и уколико су исељеници радили на пословима на којима нико није могао да их замени (лекари, геолози, архитекте), нису могли да напусте земљу. Касније су могли, али су овде засновали породицу и више нису желели да се иселе – каже ауторка књиге.

Од групе деце из Дома за ратну сирочад у Београду формирана је дечја алија и они се исељавају у пратњи својих тетака и старатеља бродом „Радник”. Породица Ашер, која је имала два сина и три кћерке, отишла је у Израел без синова којима је обећано да ће касније моћи да оду. Како их није било и после истека тог рока, родитељи су се обратили Јосипу Брозу.

„Упућујемо Вам молбу на коју нас тера родитељска љубав. Оставили смо у Југославији своја два сина, два ока своја, Ашера Самуела, апотекара војне болнице у Скопљу, и Алберта Самуела, лекара Главне војне болнице у Београду. Ми смо у старости, 81 и 86 година. Будући да су као стручњаци били потребни Југославији, остали су. Ми смо то схватили и нисмо инсистирали. Имамо три кћерке, од којих је једна удовица са троје деце, а друге две су удате али немају средства да издржавају родитеље. Зато вас молимо да нам пустите синове како бисмо последње дане свог живота проживели са својом децом, да се не мучимо више.” И Тито је разумео.

Алиje  нису типичне миграције. Оне су биле добровољне и нису мотивисане другим разлогом сем ционизмом. Ипак, исељеници овде нису могли да продају имовину већ су је преписивали држави. Превожени су бродовима „Ужице”, „Прозор”, „Босна”; израелска влада дала је бродове „Артис” и „Галила”. При одласку су им одузимане веће количине јоргана, сапуна, меда, масти, па чак и кошер конзервирана храна. Лишавани су и злата по слободној процени цариника, јер се није знало шта значи да је дозвољен „уобичајен лични накит”, каже Младенка Иванковић.

Највећи број исељеника остао је у Израелу, док су поједини хтели натраг попут композитора Енрика Јосифа (1924–2003). У писму Титу овај уметник је изнео:

„Био бих неискрен а да не признам да је борба у мени за доношење крајњег решења „остати” или „отићи” била дуга и мучна. Дошавши овде увидео сам да сам заправо припадник оне народне целине у којој сам се родио, која је срасла у мени и из које сам израстао. Моја уметност, која ми представља цео живот и још више – смисао живота – понире, извире и увире из те и у ту целину. Без мог родног места Београда и свега што ме за њега везује ја ћу једноставно и постепено умирати. То је разлог над разлозима који ме вуче и неодољиво зове натраг у моју постојбину...”

Уследило је одобрење. Деведесетих је изабран за члана САНУ.

Мирјана Сретеновић