Tajna plavog kovčežića
Iako su se na Balkansko poluostrvo Jevreji naselili već u rimsko doba – natpisi na nadgrobnim spomenicima ukazuju da su živeli na području Makedonije, Slovenije i Dalmacije – posle Holokausta kod njih se pojačala svest o potrebi formiranja jevrejske države koja je trebalo da spreči nova stradanja.
To je razlog što je u svakoj jevrejskoj kući postojao plavi kovčežić za kupovinu jevrejske zemlje još od vremena kada je diplomatskim razgovorima odlučeno da će oni dobiti teritoriju od britanskih kolonija – prvo u Ugandi, a potom u Palestini. O tome razgovaramo sa dr Mladenkom Ivanković, naučnim saradnikom Instituta za noviju istoriju Srbije i autorkom knjige o iseljavanju Jevreja iz Jugoslavije u Izrael, pod nazivom „Brodovi nade – alije jugoslovenskih Jevreja u Izrael” objavljenoj u izdanju kuće „Hera edu”.
– Od 1933. antisemitizam jača svuda u svetu, pa tako i u Kraljevini. Jevrejima se uredbom zabranjuje trgovanje namirnicama za ljudsku ishranu, čime je pogođeno oko 7.000 muškaraca koji su bili jedini hranioci porodice. Na snazi je i uredba o ograničenom upisu jevrejske dece u škole: upisivana su deca sa odličnim uspehom i ona čiji su roditelji u Prvom svetskom ratu bili na strani Srbije – kaže Mladenka Ivanković.
.jpg)
Iseljavanje jevrejske dece brodom „Radnik”
U Jugoslaviji je bilo 117 jevrejskih opština sa 70.000 članova. Najveći broj živeo je u gradovima gde su se bavili trgovinom jer su im zakoni zabranjivali posedovanje obradive zemlje. Većina je stradala u ratu, jedan broj pridružio se NOR-u, a manjina se krila kod prijatelja Jugoslovena. Jedan kafedžija iz Kuršumlijske banje primio je Jevreje i oni su mu, kako je sračunao, ostali dužni 5.000 dinara. „Kako sam i sam materijalno uništen od strane okupatora, molim Savez jevrejskih opština da mi ovu sumu isplati”, naveo je u svom pismu. Precizira da je krio dr Bandera i Mišu N., prebacio ih u šumu kod Partizana, može da dovede i svedoke... Savez mu je isplatio novac.
– Vlasti su vremenom proklamovale ukidanje antisemitskih zakona. Otvorili su beogradsku sinagogu 1944. u Kosmajskoj, danas Maršala Birjuzova. Inače, u Beogradu su bile četiri sinagoge. Sinagoga El Kal Nuevo srušena je između dva svetska rata, sinagoge El Kal Viežo i sinagoga Bet Izrael srušene su posle Drugog svetskog rata. Sinagoge su za vreme Drugog svetskog rata pretvorene u javne kuće za nemačke vojnike – podseća naša sagovornica.
„Mi deca jurili smo s palube na palubu. Mornari su nam davali pomorandže”, tako je opisan put brodom „Kefalos”, koji je, po sećanju savremenika, prenosio tovar oružja iz Čehoslovačke za Izrael
U Jugoslaviji 1944. ima 4.400 Jevreja civila i preživelih iz NOR-a, da bi ovde kasnije došlo mnogo Jevreja iz drugih zemalja. Hranu su dobijali od „Džointa” – organizacije američkih Jevreja.
– Tokom iseljavanja (tzv. alija) od 1948. do 1952. za Izrael je otišlo 8.618 Jevreja, a u Jugoslaviji ostalo 6.175 Jevreja. Razorena Jugoslavija je vapila za obnovom i ukoliko su iseljenici radili na poslovima na kojima niko nije mogao da ih zameni (lekari, geolozi, arhitekte), nisu mogli da napuste zemlju. Kasnije su mogli, ali su ovde zasnovali porodicu i više nisu želeli da se isele – kaže autorka knjige.
Od grupe dece iz Doma za ratnu siročad u Beogradu formirana je dečja alija i oni se iseljavaju u pratnji svojih tetaka i staratelja brodom „Radnik”. Porodica Ašer, koja je imala dva sina i tri kćerke, otišla je u Izrael bez sinova kojima je obećano da će kasnije moći da odu. Kako ih nije bilo i posle isteka tog roka, roditelji su se obratili Josipu Brozu.
„Upućujemo Vam molbu na koju nas tera roditeljska ljubav. Ostavili smo u Jugoslaviji svoja dva sina, dva oka svoja, Ašera Samuela, apotekara vojne bolnice u Skoplju, i Alberta Samuela, lekara Glavne vojne bolnice u Beogradu. Mi smo u starosti, 81 i 86 godina. Budući da su kao stručnjaci bili potrebni Jugoslaviji, ostali su. Mi smo to shvatili i nismo insistirali. Imamo tri kćerke, od kojih je jedna udovica sa troje dece, a druge dve su udate ali nemaju sredstva da izdržavaju roditelje. Zato vas molimo da nam pustite sinove kako bismo poslednje dane svog života proživeli sa svojom decom, da se ne mučimo više.” I Tito je razumeo.
Alije nisu tipične migracije. One su bile dobrovoljne i nisu motivisane drugim razlogom sem cionizmom. Ipak, iseljenici ovde nisu mogli da prodaju imovinu već su je prepisivali državi. Prevoženi su brodovima „Užice”, „Prozor”, „Bosna”; izraelska vlada dala je brodove „Artis” i „Galila”. Pri odlasku su im oduzimane veće količine jorgana, sapuna, meda, masti, pa čak i košer konzervirana hrana. Lišavani su i zlata po slobodnoj proceni carinika, jer se nije znalo šta znači da je dozvoljen „uobičajen lični nakit”, kaže Mladenka Ivanković.
Najveći broj iseljenika ostao je u Izraelu, dok su pojedini hteli natrag poput kompozitora Enrika Josifa (1924–2003). U pismu Titu ovaj umetnik je izneo:
„Bio bih neiskren a da ne priznam da je borba u meni za donošenje krajnjeg rešenja „ostati” ili „otići” bila duga i mučna. Došavši ovde uvideo sam da sam zapravo pripadnik one narodne celine u kojoj sam se rodio, koja je srasla u meni i iz koje sam izrastao. Moja umetnost, koja mi predstavlja ceo život i još više – smisao života – ponire, izvire i uvire iz te i u tu celinu. Bez mog rodnog mesta Beograda i svega što me za njega vezuje ja ću jednostavno i postepeno umirati. To je razlog nad razlozima koji me vuče i neodoljivo zove natrag u moju postojbinu...”
Usledilo je odobrenje. Devedesetih je izabran za člana SANU.
Mirjana Sretenović
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
